ВОЗАРОВИЋ, Глигорије

ВОЗАРОВИЋ, Глигорије, књиговезац, књижар, издавач (Лежимир, Срем, 1. VIII 1790 -- Београд, 10. I 1848). У детињству је стекао основну писменост. Оставши без родитеља, обрео се у Земуну, где се издржавао послужујући у гостионици и радећи друге послове. Када је 1824. прешао у Београд, ушао је у круг образованих и утицајних грађана међу којима су били његови ранији знанци Димитрије Давидовић из Земуна и Алекса Симић из оближњих Бољеваца у Срему. Они су га подржали у намери да изучи књиговезачки занат, што му је новчаним прилогом омогућила кћи кнеза Милоша Обреновића Петрија, супруга земунског трговца Теодора Бајића. Занат је од 1825. до 1827. учио у Бечу код познатог књиговезачког мајстора Франца Хермана и усавршио га код чувеног Карла Хесингера. Пошто је извесно време боравио у Будиму, 1827. вратио се у Београд и отворио прву књиговезницу и прву књижару у обновљеној Србији. Подстакнут просветитељским идејама Доситеја Обрадовића о значају књига, ту је са изузетном уметничком вештином поправљао и преповезивао српске књиге, излагао их у скромним витринама, нудећи их ретким купцима. Тај невелики избор проширио је немачким и француским књигама. Осим њих, држао је стара годишта Новина сербских из царствујушчега града Виене и актуелне наслове на немачком језику -- Allgemeine Zeitung и Oesterreichischer Beobachter, позивајући читаоце посредством огласа у часописима и новинама да прегледају публикације у његовој књижари. Захваљујући томе, његова књижара постала је место где се окупљала тадашња интелигенција и одатле ширила свој културни утицај. Књижара је радила и у раздобљу од октобра 1833. до маја 1835. док је В. био књиговезац у Државној књигопечатњи у Крагујевцу. Када је у Кнежевини Србији почела да ради типографија, први српски књиговезац и књижар постао je 1832. и први српски издавач. Исте године објавио је књигу Србска стихотворенија Гаврила Ковачевића и Николе Стаматовића. Потом је издао Забавник Димитрија Давидовића (1833), календар Београдска лира (1833--1835) и алманах Голубица, са цветом књижества србског (1839--1844). Његов највећи издавачки подухват био је публиковање сабраних дела Доситеја Обрадовића, који је започео 1833. а окончао 1845. Ширењу српске културе значајно је допринео поклањајући књиге и часописе библиотекама и угледним личностима, међу којима су били Библиотека Београдског лицеја и познати слависта Адам Мицкјевич. Свестан значаја који имају књиге и читање, 1832. утемељио је прву јавну библиотеку у Кнежевини Србији. Она се сматра претечом данашње Библиотеке града Београда и Народне библиотеке Србије. Посебан пијетет исказао је према српским просветитељима Св. Сави и Доситеју Обрадовићу. На Врачару, где су биле спаљене мошти Св. Саве, 1847. подигао је велики дрвени крст. Десет година раније, када је измештано гробље поред старе митрополијске цркве где је био сахрањен и Доситеј, он је отворио просветитељев гроб и његове посмртне остатке, после опела које је одржао митрополит Петар Јовановић, пренео на гробље крај Цркве Св. Марка. Болестан од грудобоље, 1846. препустио је књижару бризи супруге Саре.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Дурковић Јакшић, Књига о Глигорију Возаровићу, Бг 1995; Ј. Пејчић, Заснови Глигорија Возаровића, Бг 1995.

Радован Мићић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)