ВИТРАЖ

ВИТРАЖ (лат. vitrum: стакло), ликовна техника уметања вишебојних или исликаних стаклених фрагмената у профилисане оловне носаче. Први пут се помиње у X в. приликом обнове прозора на катедрали у Ремсу. Настанком неоготичких храмова у XIX в. долази до обнове в. широм Европе, а на прелазу у ХХ в. сецесија, ар нуво и југендстил подстичу његов даљи развој прилагођен новом естетском изразу. Пресудан утицај на архитекте и витражисте овог периода имали су Ото Вагнер и Коло Мозер (црква у Штајнхофу, 1904–1907). Креативне могућности и префињеност израде Луиса Тифанија у САД доприносе великој популарности декоративног в. За његово продужено трајање после II светског рата заслужан је Марк Шагал, који је снажним креативним набојем извео витражне ансамбле за катедралу у Мецу, синагогу у Јерусалиму и палату ОУН у Њујорку.

Архитектура сакралних споменика средњовековне Србије није погодовала развоју класичних в. Ипак, прозор на Богородичиној цркви у Студеници (око 1190) од перфорираних оловних плоча (фигуре животиња, птице), са уметнутим стаклима у боји, као и знатан број бојених фрагмената пронађен приликом ископавања у црквама Св. Николе у Куршумлији, манастиру Бањи код Прибоја, Сопоћанима, Градцу, Грачаници или Пећкој патријаршији, сведоче о њиховој градитељској примени. Са појавом историзма средином друге половине XIX в., а истовремено са дешавањима у Европи, в. налази своје место на простору севера данашње Србије. Бројни сачувани в. на прозорима храмова у Војводини у непосредној су вези са оснивањем Државног института за израду в. у Будимпешти (1878). Почетком XX в. у овом граду делује више радионица, чији су оснивачи и главни мајстори извели грандиозне витражне ансамбле: Рот Микша (Синагога 1902. и Градска кућа 1912. у Суботици), Шандор Лигети (цркве Св. Крижа, Св. Ђорђа, Св. Рока 1896. у Суботици и католичка црква у Бездану 1896), Гида Валтер (цркве Исусовог срца у Футогу 1907. и Св. Михајла у Оџацима 1910), Јожеф Палка (Црква Св. Герхарда у Вршцу 1911), Имре Желер (цркве Св. Тројства у Ади, Св. Петра и Павла у Бајмоку, Име Маријино у Мартоношу, Богородичина црква у Торњошу 1914, Св. Ђорђа у Кули, Св. Ђорђа у Новом Саду 1905. и Св. Врача у Футогу 1908), Карољ Мајорош (ораторијум Цркве Исусово срце у Футогу, Црква Српањске госпе у Бачкој Тополи), Шандор Пор (Евангелистичка црква у Новом Саду 1904, католичка црква у Новом Кнежевцу 1913). Осим будимпештанских регистрован је и рад бечке радионице „Карл Гејлингс Ербен" (основана 1841), чији је настављач Рудолф Гејлинг извео в. у католичкој цркви у Сремској Митровици, као и рад чувене дворске радионице Франца Ксавијера Цетлера (Катедрала Св. Терезе у Суботици, Црква Св. Стефана у Сомбору). Тиролски институт за израду в. израдио је в. у Богородичиној католичкој цркви у Хоргошу и православној Цркви Христовог Вазнесења у Суботици. Карл Лудвиг Тирке из Саске радионице (основане 1865) извео је в. у цркви Име Маријино у Новом Саду (1897) и католичкој цркви у Руми (1917). Чех Едуард Крацман из радионице у Минхену аутор је знатног броја композиција на прозорима цркве Име Маријино у Новом Саду (1895), који спадају у групу најбољих дела изведених на нашој територији. Атеље „Милан Станишић и синови", основан у Сомбору 1908, ради и данас. Нарочито је унук, Милан Станишић, не само наставио него и добро развио посао. Током времена овај атеље сарађивао је са Пеђом Милосављевићем, Васом Поморишцем, Павлом Радовановићем, Јованом Бикицким, а стално запослени били су сликари Петар Карлпруг и Јохан Грап. Станишићи су, поред осталог, извели в. на прозорима Саборне цркве и Цркве Ружице у Београду, Николајевске цркве у Новом Саду, Белог двора, панеле за зграду СИВ-а и хотела „Метропол" по картонима Васе Поморишца, хотела „Москва" (архитекта Григорије Самојлов), ресторан „Балкан", робну кућу „Беко" и таваницу апотеке у Кнез Михаиловој улици (сликар М. Коњовић, архитекта Т. Марковић), зграде Протокола, Народне скупштине, као и прозоре на згради СAНУ по нацртима Младена Србиновића (2001–2005).

ЛИТЕРАТУРА: В. Хан, „Прозорско стакло XV и XVI века у Србији", у: Историја примењене уметности код Срба, I, Бг 1977; Б. Дуранци, „Витражи Градске куће у Суботици", Грађа за проучавање споменика културе Војводине, 1978, VIII–IX; Д. Станчић, Витражи Новог Сада и околине, Н. Сад 1997; З. Корхец Пап, Витражи у Војводини, Суб. 2010.

Донка Станчић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)