ВИТЕЗОВИЋ, Милован

ВИТЕЗОВИЋ, Милован, књижевник, универзитетски професор (Витезовићи код Косјерића, 11. IX 1944). Школовао се у Косјерићу, Ужицу и Београду. Дипломирао општу књижевност на Филолошком факултету и драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Био је уредник часописа Сусрети, Чивија, Јеж, Сатирикон и дугогодишњи уредник играног и уметничког програма РТС, те професор на предмету Филмски и тв сценарио на ФДУ у Београду. Пише песме, романе, афоризме, есеје, књиге за децу, драме, сценарија за филм и телевизију. Објавио је преко четрдесет књига у различитим жанровима, многе међу њима у више издања. Критички и сатирички ангажован однос према актуелној друштвеној стварности испољио је још у првој стваралачкој фази сажетим афористичким исказима о разноврсним областима савременог живота. Теме његових књижевних и драмских дела врло често су историјске личности чији животи су дати кроз анегдотску нарацију и развијену фабулу. Најчешће полази од документарне грађе, од чињеница и познатих догађаја, а обликујући их једноставним књижевним средствима, долази до ширих књижевних представа и општијих значења. Романима обнавља код нас занемарени жанр романсиране биографије, односно биографског романа (Шешир професора Косте Вујића, Бг 1983), оживљавајући тиме неке од најзначајнијих појава наше књижевности и историје – Станислава Винавера (Симфонија Винавер, Бг 1994), Миодрага Булатовића, Десанку Максимовић (Госпођица Десанка, Бг 2007), хајдук Вељка Петровића (Хајдук Вељко Петровић, Бг 1997), Стевана Синђелића, кнеза Милоша, Николу Пашића, краља Петра (Чарапе краља Петра, Бг 1994). У радио и телевизијским драмама и серијама преко важних тренутака из живота познатих личности наше културе, као што су Свети Јован Владимир, Растко Немањић, Вук Караџић, Радоје Домановић, Змај, Димитрије Туцовић, Душко Радовић и др., такође на наративан начин осветљава читаву културну и друштвену епоху у којој су живели. У дечјој књижевности, уз завичајне теме и реминисценције на ђачко доба, настављач је поетике игривости, звучне асоцијативности, нонсенса и хумора. Саставио је Антологију савремене српске сатиричне приче (Бг 1979) и коаутор је Антологије југословенске поезије и прозе за децу (Бг 1980). Међу многобројним наградама које је добио, од Вукове и Октобарске до Кочићеве, издваја се Европска награда за серију Вук Караџић.

ДЕЛА: романи: Лајање на звезде, Бг 1978; Бурлелеска у Паризу, Бг 2002; тв драме и серије: Димитрије Туцовић, 1974; Приповедање Радоја Домановића, 1979; Вук Караџић, 1987; Принц Растко – монах Сава, 1993; Где цвета лимун жут, 2007; песничке књиге за децу: Ја и клинци ко песници, Бг 1971; Ђачко доба Шумарица, Краг. 1972; Изабрано детињство, Ваљево 1981; Песме које расту, Бг 1982; афоризми: Срце ме је откуцало, Бг 1968; Мождане капи, Бг 1980; Луди драги камен, Н. Сад 1982; Човече, наљути се, Г. Милановац 1990.

ЛИТЕРАТУРА: М. Егерић, „Милован Витезовић наш савременик", М. Недић, „Ширина значења афоризама Милована Витезовића", Међај, 1994, 33; М. Пантић, „Књижевни шлагери Милована Витезовића", ЛМС, 1995, 456/ 5–6; В. Марјановић, Портрети српских писаца за децу, Г. Милановац 1998.

Валентина Хамовић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)