ВЕЛИКЕ БОГИЊЕ

ВЕЛИКЕ БОГИЊЕ, црне богиње, арапске богиње (лат. variola vera, енг. smallpox), акутна инфективна осипна грозница, веома тешка и заразна, која је доводила до великих епидемија са израженом смртношћу. Обавезно се пријављивала, а болесници и особе које су биле у додиру с њима су изоловани (спадала је у карантинске болести). Познате су још од египатског фараона Рамзеса V 1157. п.н.е. Велике епидемије су забележене у Азији, Африци и Европи (допринеле су и пропасти Римског царства), где су некада уништавале скоро трећину становништва појединих држава. Уношење в. б., преко шпанских освајача 1520. у Мексико довело је до правог помора Маја и Инка Индијанаца. Некада је умирало чак 45% оболелих (нарочито труднице). В. б. се због тога сврставају у морије човечанства, као куга, колера и лепра. Узрочник в. б. је вирус вариоле, који спада у највеће вирусе, садржи ДНК као генетски материјал и припада роду Orthopoxvirus-a. Вирус се налази у слузници усне дупље, ждрела и горњих дисајних путева, те у кожним променама: у течности везикула, гноју пустула и крастама. Преноси се капљицама и доводи до виремије. Болест почиње наглом високом температуром и интоксикацијом организма, којој следује униформна оспа по кожи у виду макула које прелазе у папуле, затим у везикуле (мехурићи испуњени течношћу) и коначно у пустуле (мехурићи испуњени гнојем), које се сасушују стварајући красте, после којих остаје депигментисана кожа са ожиљцима -- тзв. рошаво лице. Смрт настаје због компликација: токсично запаљење срчаног мишића, мозга и кичмене мождине, секундарне бактеријске инфекције -- запаљење плућа. Слепоћа је једна од компликација. Једини извор болести је оболели човек, који је заразан од почетка симптома па све док не отпадну све красте. Не постоји специфичан лек против в. б. Антивирусни лекови су неефикасни. Корисни су антибиотици против секундарне инфекције. Најтежи облик в. б. су тзв. црне (хеморагичне) богиње а лакши облик је аластрин. У Енглеској је било запажено да су особе оболеле од крављих богиња (лако обољење) биле заштићене од в. б. Енглески лекар Едвард Џенер (Edward Jenner) је, сходно томе, створио вакцину против в. б. 1796. Инокулисао је вирус крављих богиња, који је сличан вирусу в. б. То је била прва вакцина обавезна за све на свету, која је значајно смањила смртност од в. б. али је некад поствакцинално настајало демијелизирајуће запаљење мозга -- некад смртоносно. Последња болесница са в. б. је пријављена 1978. а Светска здравствена организација је прогласила њено искорењивање 1980. Вирус се још увек чува у две лабораторије: у Атланти (САД) и Новосибирску (Русија). Пошто се свет оправдано боји биотероризма помоћу вируса в. б. (да га државе које га поседују не употребе или да им побегне, односно да се прода или украде из лабораторије), за 2014. је заказана дискусија у Светској здравственој организацији да се и сачуване количине вируса униште. САД, иначе, имају довољно вакцине за своје становништво али то није случај и са осталим државама.

У Србији су биле честе епидемије в. б. Према Хиландарском кодексу (средњовековном српском медицинском рукопису) в. б. настају због „врења у крви неког отрова (чемера) који је узет поквареном храном а кожна оспа настаје избијањем овог отрова кроз њене оштећене поре". В. б. су се лечиле утопљавањем болесника, пуштањем крви, пијењем камфора у праху помешаног са водом и напитка од лишћа или семена биљке селена, а промене на кожи – мастима, мазањем кашом од бобовог и јечменог брашна и бушењем гнојних пустула златном иглом. У другом Уставу Србије 1838. донет је Закон о калемљењу против в. б. Последња епидемија у Југославији била је 1972. Муслимански ходочасник из Призрена током хаџилука се заразио вирусом в. б. и по појави симптома дошао у Београд. Будући да в. б. нису одмах препознате, развила се епидемија: 175 људи је оболело, од којих је 35 умрло. Проглашено је било ванредно стање, уведен карантин, ограничено кретање становништва и спроведена масовна вакцинација – тако да је после два месеца епидемија сузбијена. У сузбијању ове епидемије в. б. посебно су се истакли епидемиолози Зоран Радовановић и Божидар Бирташевић као и вирусолог Марко Борђошки, а у Приштини београдски инфектолози Миомир Кецмановић и Војислав Шуваковић.

ЛИТЕРАТУРА: Е. Jenner, An Inquiry into the Causes and Effects of the Variolae Vaccinae, London 1798; К. Тодоровић, Акутне инфективне болести, Бг 1947; Е. Гвозденовић, „Велике богиње, аластрин и вакцинија", у: М. Божић и сар., Инфективне болести, уџбеник за студенте медицине, Бг 2007.

Владимир Кањух; Симеон Симјаноски

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)