ВИД ПРИДЕВА

ВИД ПРИДЕВА, граматичка категорија разликовања неодређености (непознатости) и одређености (познатости) појма означеног именицом којој је придев одредба, из чега проистичу и термини за ову граматичку категорију – неодређени придевски вид и одређени придевски вид. У српском језику она је морфологисана, па облички систем (описних и градивних) придева садржи две парадигме – краће и дуже облике придева – назване тако према (основном) облику номинатива једнине м. р. Он може бити: (а) са наставком -ø, који није гласовно ни графички испуњен, нпр. хрáбар-ø, пл)в-ø, вùсок-ø (младић) и (б) са наставком -ū нпр. хр)бр-ū, пл)в-ū, вùсок-ū (младић). Отуда деклинацију придева м. р. чине (1) парадигма облика придева неодређеног вида (краћег облика придева), чији су наставци за једнину: -ø (Н), -а (Г), -у (Д–Л), -ø / -а (A) и -ūм (И), а наставци за множину: -ū (Н–В), -их (Г), -им (Д–И–Л), -е (А) и (2) парадигма облика придева одређеног вида (дужег облика придева), чији су наставци за једнину: -ū (Н–В), -ōг(а) (Г), -ōм(е) (Д–И–Л), -ū /-ōг(а) (A), а наставци за множину: -ū (Н–В), -ūх (Г), -ūм (Д–И–Л), -ē (A). Тако су формиране и парадигме придева за средњи и женски род, с тим што је промена придева у облику ср. р. једнака са променом придева м. р. у свим падежима осим у номинативу, акузативу и вокативу оба броја, за које придев у ср. р. у једнини има наставак: -о/-е (Н–А–В), а у множини наставак: -а (Н–А–В). Промена придева ж. р. у једнини има наставке: -а (Н–В), -ē (Г), -ōј (Д–Л), -у (А), -ōм (И), а у множини наставке: -e (Н–A–В), -ūх (Г), -ūм (Д–И–Л). Док је за разлику парадигми неодређеног и одређеног вида придева м. р. карактеристична и разлика у наставцима, и разлика у акценту и квантитету вокала у наставку (нпр. ном. јд. неодређеног вида -ø : ном. јд. одређеног вида -ū; ген. јд. неодређеног вида -а : ген. јд. одређеног вида -ōг(а) итд.), за разлику између два вида код придева ср. и ж. рода карактеристична је само разлика у акценту и квантитету вокала у наставку (нпр. неодређени вид лéпа жена : одређени вид лêпā жена). Дистинктивна функција опозиције двеју придевских форми у извесној мери слична је функцији опозиције неодређеног и одређеног члана у језицима који познају ту категорију речи (нпр. у енгл. a : the, или у франц. un, une : le, la). Српска реченица На капији био је један млад човек, Рус из источне Галиције, преведена на енглески гласила би At the gate, there was a young man, a Russian from East Galicia, а реченица Тако је млади човек ... остао заувек у касаби гласила би – So the young man ... stayed in the casaba forever. Ипак, констатације о употреби обе форме за м. р. могу се односити само на постојање два облика ном. јд. (односно и на акуз.=ном. код придева у облику м. р.): хрáбар-ø, плâв-ø, вùсок-ø (младић) и хрâбр-ū, плâв-ū, висок-ū (младић). У осталим падежима парадигме, оне која је релевантна за показивање тога односа, данашњи узус показује несумњиву доминацију дужег облика (одређеног вида) придева за оба значења.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, О језичкој природи и језичком развитку: Лингвистичка испитивања, Бг 1941; М. Ивић, „Једно поређење Вуковог језика са нашим данашњим књижевним језиком", ЗМСФЛ, 1957, 1; М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, I–II, Бг 1986; Ж. Станојчић, „Промене у морфологији, синтакси и фразеологији", у: М. Радовановић и др., Српски језик на крају века, Бг 1996; Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Бг 2010.

Живојин Станојчић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)