ВЕЗАНЕ СТЕНЕ

ВЕЗАНЕ СТЕНЕ, стене код којих се веза између минералних зрна (са пречником d<2µ) остварује танким опнама воде – кохезивним или електромагнетним силама. Типични представници су глине и лапоровите глине (колоидна тла). Ове стене склоне су пластичним деформацијама, мало су носиве, а слегања под објектима се одвијају споро. Већина градова у Србији је смештена на овим стенама, а на падинама су присутна бројна клизишта, која представљају ограничавајући фактор при урбанистичким планирањима. Под истим термином, у инжењерској геологији се подразумевају чврсте: магматске, седиментне и метаморфне стене, код којих су минерали (честице) кристализационо везани или су међусобно повезани силикатним или карбонатним везивом. Типични представници су: гранити, пешчари, кречњаци, лапорци, гнајсеви и др. То су чврсте (камените) стене, које се, под деловањем спољних сила, понашају као еластична средина, односно по престанку оптерећења одсуствују трајне деформације. Падине изграђене од ових стена су стабилне уколико су слабо испуцале и распаднуте, а склоне су осипању или одроњавању уколико су интензивније издељене и распаднуте. У зони површинског распадања су деформабилне и подложне клижењу (консеквентна клизишта). Свеже стене су квалитетни грађевински материјали.

ЛИТЕРАТУРА: М. Коматина, Геологија Србије – Инжењерска геологија, VIII/2, Бг 1978; И. Митровић, Геолошка терминологија и номенклатура – Инжењерска геологија, IX, Бг 1978; М. Јањић, Инжењерска геологија са основама геологије, Бг 1982; Д. Цветковић, Геотехничка истраживања, Бг 1998.

Душко Сунарић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)