ВИТЕЗ

ВИТЕЗ, јунак, храбри ратник или, у ужем смислу, члан витешког реда. У почетку в. је био војник (латински miles, англосаксонски cniht, сродно речи knight), али како је увек представљао коњаника, реч „miles" је у већини западноевропских језика замењена речима које значе коњаник (француски chevalier, немачки Ritter, италијански cavaliere, шпански caballero). Реч в. јавља се у већини словенских језика. Витештво, као изразито западњачка појава, у средњовековну Србију вероватно је доспело са крсташима, саским досељеницима или страним најамницима у служби владара. На натпису у цркви у Тревизу, датираном са 25. III 1304, пише да је Франциско де Саломоне био од стране краља Милутина опасан витешким појасом (militari cingulo donatus). Титулом в. насловљено је неколико најамника из времена Стефана Дечанског и Стефана Душана, међу којима је најпознатији био Палман, заповедник немачких најамника. Ђураш, унук ставиоца Ђураша Вранчића, био је, према надгробном натпису, у цара у Стјепана трети витез. Дубровчанин Јаков Лукаревић бележи да је цар Стефан Душан основао витешки ред Светог Стефана. Деспот Стефан Лазаревић припадао је првом степену витешког Змајевог реда који је 1408. основао угарски краљ Жигмунд Луксембуршки и могао је сам производити в. У Босни се в., према писаној грађи, јављају у другој половини XIV в. Краљ Алфонс V Арагонски примио је 1444. у свој ред хаљине и појаса (stole et jarre) Богородице војводу Стефана Вукчића, доделио му знак реда (amprisia), обавезао га на поштовање статута и привилегију да 50 племенитих личности украси истим знаком. Прибислав Вукотић, почтени витез, тестаментом је (1475) оном од синова који би постао доктор или витез (Doctor o Chavalier) оставио мач, мамузе и појас. Наслов в. носили су и грађани приморских градова и припадници дубровачког патрицијата. Турци су прихватили представу о в. и витештву и употребљавали је у широком значењу јунака, храброг ратника. Такво тумачење је преовладало и у српским документима од XVI в. надаље.

ИЗВОРИ: В. Јагић, „Константин Филозоф и његов живот Стефана Лазаревића деспота српског", ГСУД, 1875, 42; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I, 1–2, Бг–Ср. Карловци 1929, 1934.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, „Почтени витез Прибислав Вукотић", ЗФФБ, 1968, 10–1; М. Антоновић, „Деспот Стефан Лазаревић и Змајев ред", ИГ, 1990–1992, 1–2; Г. Томовић, „Ђураш – трећи витез у цара Стјепана", Бока, 2004, 24; Д. Ловреновић, На клизишту повијести. Света круна угарска и Света круна босанска 1387–1463, Зг–Сар. 2006.

Срђан Рудић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)