Вукови певачи

Вукови певачи, епски певачи чије је песме Вук унео у своје објављене збирке. На њиховој активности је Вук засновао своје мисли о „спјевавању" народне поезије, које данас спадају у опште теоријске поставке о месту певача у процесу усмене импровизације. Исказао их је једноставно, већ у предговору првој књизи лајпцишког издања 1823: „Који човек зна педесет различних пјесама (ако је за тај посао), њему је ласно нову пјесму спјевати" (Вук I). Треба, дакле, да познаје грађу, технику и поетику усменог стварања, те да има талента.

На подстицај Јернеја Копитара и Јакоба Грима, Вук је у предговору четвртој књизи лајпцишког издања српских народних песама 1833 (Вук IV) положио „рачун од јуначки(х) песама". Дао је податке за двадесетак певача, а у предговору бечком издању четврте књиге Српских народних пјесама (1862) за још девет певача. На основу целокупне доступне грађе Боривоје Маринковић сачинио је каталог В. п. и казивача, епских и лирских песама (77 на броју, од тога 25 анонимних). Тај списак је касније проширен у предговору Ж. Младеновића Вуковим рукописним збиркама.

Из ових података, бар делимично, изашло је на видело да је промишљеним трудом Вук остварио своје захтеве, формулисане у горе поменутом предговору: „Због млоги узрока, а особито због гдекоји разлика у језику, нужно је да се зна, од кога је и из кога краја, која песма преписата..." Непосредно -- обилазећи готово све крајеве где су Срби живели, или посредно -- преко низа сакупљача, начинио је својеврсни путопис кретања и пристајања усмених стваралаца и њихових песама. Као В. п. појављују се и слепац Гајо Балаћ из Карановца (Краљева) и други слепац из Крушевачке нахије, и момче што служи у гостионици на Убу, из села Слимнице у Требињској нахији, и једно момче из „наије Шабачке" кога су устаници држали у Кладову и Брзој Паланци као кувара јер „је врло лепо знало уз гусле певати" (што би указивало на подстицајну функцију певача у устаничком амбијенту). Помињу се и Дамњан Дуловић из Горње Мораче, Грујо Јаков Раденић из Црне Горе, Ђуро Милутиновић Црногорац, Анђелко Вуковић са Косова, Илија Бјелица и поп на Љубовији, анонимни трговац из Босне и шабачки трговац Илија Место, али и Арсеније Станојевић из Мачве, који је био певач шаљивих песама о локалним збивањима, „припјевао сва села куда је долазио". Цела ова галерија ликова представила је пресек свих узраста и полова певача, сталежа (већином сељачког) из кога потичу, њихових занимања и афинитета. Испоставило се да певање за В. п. углавном није било професија, осим само за пoнеке слепе певаче, већ природни начин комуникације у усменој патријархалној култури, изражавања мисли и осећања посредством усавршене „поетске граматике", индивидуална песничка прича о прошлости, прилагођена колективној свести, али и регистровање непосредних, актуелних збивања (певачи хроничари). Вук је посебну пажњу посветио епским ствараоцима, чије песме (варијанте) „содржавају негдашње битије сербско и име" (Мала простонародна славено-сербска пјеснарица, Беч 1814; Народна српска пјеснарица, Беч 1815). Вуков скуп певача у збиркама које је сам објавио оставио је неугасле гласове традицијског јавног мњења у континуитету и у најбољем уметничком облику, будући да је за штампу бирао само антологијске примере о митском и историјском времену, на најширем могућном простору. Иако се не могу пренебрегнути афинититети појединих певача према одређеним темама, карактеристично је да у три књиге јуначке поезије, најрелевантнијег -- бечког издања (II -- од најстаријих времена „до пропасти царства и господства српског"; III -- „средњијех времена" о хајдучкој и ускочкој ослободилачкој борби XVI и XVII в. и IV -- „новијих времена о војевању за слободу" у XVIII и XIX в.), певачи владају готово целокупном традицијском грађом, показујући, уопште узев, потпуно идејно јединство. При том је интегративна карика -- државотворна, косовска мисао у симбиози са ослободилачким тежњама, без обзира на то да ли се (наравно, у одређеној поетској транспозицији) ради о опевању појединачних мегдана са турским противником или ширим опште националним покретима. Истраживачи (нпр. В. Латковић, Љ. Зуковић), међутим, истичу да у почетку у хроничарским песмама црногорских певача преовлађује племенска традиција. Запажено је да се често „храброст појединаца или племена једнако славила без обзира на то да ли је испољена против Турака или суседног племена" (нпр. у песмама Тодора Икова, Вук IV, 17--23), да би се истовремено, као својеврсни идеолошки усмеривачи, појавили високообразовани усмени ствараоци. Сам митрополит Петар I Петровић спевавао је народске песме подређујући их вишем циљу ослобођења од Турака и уједињењу, те су, прихваћене од других певача, разношене даље. Тако је митрополитову песму Бој Црногораца с Махмут пашом (Вук IV, 10) певао Ђуро Милутиновић Црногорац. Овај учени слепац ствара епику управљену истом циљу (Вук IV, 1, 4, 6, 51 -- Поп Љешевић и Матија Јушковић, нпр.). Поверљив човек црногорског двора „за Кара-ђорђина времена ишао је у Београду у велику школу, и сила је пута знао лекцију боље него иједан од ђака...", саопштава Вук.

По Вуковом редоследу, у „рачуну", прва четири места заузимају: Тешан Подруговић, Филип Вишњић, Старац Милија и Старац Рашко. Већина песама у Вуковој збирци, је, иначе, на источнохерцеговачком наречју, а забележене су у Срему.

Свога оца, Стефана Караџића, споменуо је као певача -- преносиоца, који је песме „готово неотице упамтио од свога оца Јоксима и брата Томе, који су не само млоштво песама знали и радо ји певали и казивали, него и песме спевавали" (подвукао Вук). Од њега је Вук забележио неколико песама, међу којима Комаде од различнијех косовскијех пјесама (I--V, Вук II, 50) и чувену песму Дијоба Јакшића (Вук II, 98). А својом изјавом, у ствари, и начинио разлику између певача који само памте и оних који стварају песме.

Вук је истакао да „пјесме јуначке по народу највише разносе слијепци и путници и хајдуци" (предговор првој књизи лајпцишког издања, 1824; Вук I). Додао је и да их већином спевавају „људи средовјечни и старци". Судећи по Вуковој преписци, напоменама, предговорима збиркама, сакупио је песме од преко двадесет слепих певача.

Издвајају се и слепе певачице: нпр. Слепа Живана, Слепа Степанија, Слепица из Гргуреваца, Слепа Јеца (коју Вук помиње у напомени уз њену песму Љуба Богатога Гавана, Вук I, 207; Вук, Преписка, III). Оне чине посебну групу. Треба их разликовати од оних које само „богораде". Нису, изгледа, биле чланице удружења слепих певача, слепачких школа, као што је била Иришка академија. У епику уносе црквено-хришћанске елементе, легендарни тон, етичку мотивацију, психолошку карактеризацију ликова, танану осећајност, али и родољубивост. Репертоар им је разноврстан, махом ослоњен на стару грађу.

Три песме слепе Степаније (Свеци благо дијеле, Свети Никола и Царица Милица и Владета војвода), своје земљакиње из Јадра, Вук је објавио још у Народној српској пјеснарици (1815). У лајпцишком и бечком издању (1833. и 1845) прикључио им је песму Свети Саво.

Списку од шест песама Слепе Живане, коју је Вук слушао 1815. у Земуну (Вук II, 20, 21, 61, 72, 76 и Вук III, 61), истраживачи (С. Матић, В. Латковић, В. Недић) додали су још песама (Вук II, 30, 38, 81, 82; Вук III, 7, 56). У широком распону, од мотива о крсној слави и свецу заштитнику, јунаштву Марка Краљевића, деспоту Ђурђу, до хајдучке и ускочке тематике, она показује танани смисао за психолошке анализе ликова. Недић истиче Живанину „болећивост", али и смисао за монументалне призоре.

Откривању индивидуалних поетских црта, како слепе Живане тако и њене ученице слепице Јеце, допринела су поређења са варијантама из XVIII в., из Ерлангерског рукописа. То посебно долази до изражаја у двема песмама слепе Јеце (Смрт војводе Пријезде, Вук II, 84 и Јерко Латинин и Галовран Луко, Вук III, 41). Од ње је Вук добио и песму о Богатом Гавану (Вук I, 207) и Арсену Патриару.

Грађа којом су земунске певачице располагале очигледно је живела на том простору вековима, а у једном свом облику остала забележена и у ЕР*.* Из штурих биографских података зна се да је Живана била „однекуд из Србије", да је доста путовала и стигла све до Бугарске. Умрла је у Земуну почетком 1828, као и слепа Јеца, просјакиња, жена слуге и мајка трогодишњег сина (Вук, Преписка III).

Слепа из Гргуреваца, о којој нема биографских података, бави се кључним косовским темама (Пропаст царства српскога, Косовка девојка, Обретеније главе кнеза Лазара) и карактерним особинама Марка Краљевића (Марко Краљевић укида свадбарину; песме Марко Краљевић и орао [Опет то, али друкчије], Дјевојка надмудрила Марка накнадно су јој приписане), а све поменуте су објављене у другој књизи Бечког издања 1845 (Вук II).

Из редова путника-трговаца, Вук је од Грује Ме(х)анџића, трговца из Сентомаша (данашњег Србобрана), доброг познаваоца патријархалног, хришћанског, али и јуначког морала, у јесен 1829. записао и три епске песме: Марко Краљевић и бег Костадин (Вук II, 60), Женидба Ђурђа Чарнојевића (Вук II, 90) и песму о времену Ракоцијеве буне (1703--1711) у којој су Срби били на аустријској страни (Вук III, 87). Као најбољи Вуков приповедач, Механџић је био и добар певач, као што је Тешан Подруговић, најдражи Вуков певач, одлично приповедао. Од „једног трговца из Босне" Вук је добио антологијске примере песама Марко познаје очину сабљу и Болани Дојчин (Вук II, 58, 78) и анахроничну песму у којој сећање на храброст косовских јунака не да мира турском цару (Вук II, 52).

Међу старцима се издвајају Старац Милија и Старац Рашко. Вук je од Старца Милије у Крагујевцу 1822. забележио четири песме: Сестра Леке капетана, Бановић Страхиња, Женидба Максима Црнојевића (Вук II, 40, 44, 89) и Гавран харамбаша и Лимо (Вук III, 42). За песме о Бановић Страхињи и Максимовој женидби вели да је „још од детињства којекако знао и по том од млого људи слушао и преписане имао", али му ниједна није била „са свим по вољи", те је Милију једва добавио преко кнеза Милоша Обреновића.

Старац Рашко је био „родом из Колашина, па још у почетку српске буне на дахије добежао у Србију и наместио се у нахији јагодинској у селу Сабанти" (Вук IV). Вук је објавио десет његових песама. Једанаесту (о женидби краља Вукашина) није штампао. Изврстан психолог, са смислом за драмске ситуације, Старац Рашко се бавио ликовима који су, по традицијском схватању, утицали на судбину државе и нације: у песмама Смрт Душанова, Урош и Мрљавчевићи, Зидање Скадра, Женидба кнеза Лазара, Зидање Раванице (Вук II, 33, 34, 26, 32, 35). Елегичан тон, међутим, преовлађује у песми Маргита дјевојка и Рајко војвода (Вук III, 10) коју је Вук сместио у период после „пропасти царства и господства српског", а Стојан Новаковић је назвао „најлепшим епилогом средњовековној епопеји српској из које су у њој сви јунаци побројани". Од три песме „средњијех времена" (Женидба Грујице Новаковића, Четири ускока и Цар Сулејман и Саво патријар, Вук III, 6, 47, 11), прва је типична песма о пресретању сватова, друга о сукобима с Турцима у планини, трећа је базирана на епизованом хагиографском моделу у коме је (Св.) Сава бранилац српског народа од потурчивања. Бој на Делиграду спевао је непосредно после историјског догађаја.

Хајдуке као најплодније извођаче и ствараоце јуначке поезије Вук сагледава у друштвeном амбијенту: „зими на јатаку дању леже, у потаји, а по сву ноћ пију и пјевају уз гусле, и то највише пјесме од ајдука" (предговор првој књизи лајпцишког издања, 1824; Вук I). Овом изјавом Вук не приписује хајдучки репертоар само хајдуцима, поготову што хајдучија, каква се у епици опева, није занимање већ периодично одметање од туђинске власти, при чему је основни циљ борба за слободу. У биографијама певача Вук је то и показао. Тако је за Тешана Подруговића, родом из села Казанаца у Гацку, објаснио да је будући да је убио у самоодбрани „некаквог Турчина", био принуђен да се одметне у хајдуке и да је као хајдук 1807. пребегао у Србију. Тешана је 1815. затекао у Сремским Карловцима, „у највећем сиромаштву, где у риту сече трску и на леђима доноси у варош те продаје и тако се рани". Од њега је слушао и забележио 22 епске народне песме и две приповетке (о женидбама, о Марку Краљевићу, о Косову, о хајдуцима и ускоцима); „...његова је свака песма била добра јер је он (особито како није певао, него само казивао) песме разумевао и осећао, и мислио је шта говори". За Стојана Хајдука је записао да се после затвора у Брусници поново одметнуо у хајдуке и пребегао натраг у Херцеговину. Од њега је забележио 1820. чувену песму Женидба краља Вукашина. Вук ју је имао у шест варијаната, од оца Стефана, Старца Рашка и др., али му се од свих Стојанова „најбоља учинила". У III књизи објавио је и песме Опет Женидба Стојана Јанковића (22), Вук Јеринић и Зукан барјактар (54), Синовица попа Милутина (71), Сестра Ђурковић сердара (72). За Павла Ирића из Ужичке нахије Вук је рекао да је „био ајдук, а по том момак" код књаза Милоша. Недић у његовој варијанти песме Секула се у змију претворио (Вук II, 86) види хајдукову несвесну жељу „да мртав почива што даље од друмова, у гори".

Изучавање „ауторства" појединих песама тј. проучавање индивидуалних уметничких одлика певача стилистичком анализом формулативности у њиховим остварењима, дошло је до изражаја посебно у раду В. Недића. Започело је 50-их година XX в. радовима Н. Банашевића, Св. Матића, В. Латковића, а наставило се касније прилозима Р. Пешић, Љ. Зуковића, Л. Ћурчића, В. Бована, М. Матицког и др. Сва ова истраживања допринела су атрибуцији анонимних песама из Вукове збирке њиховим претпостављеним ствараоцима. Иако је Вук знао праву меру односа између колективног и индивидуалног у спевавању, критеријуме је изменио у корист „ауторског" (индивидуалног), форсирајући нпр. као певаче Сава Мартиновића, бившег старешину књажеве гарде, или Ђука Средановића, негдашњег управитеља књажева двора, да би комплетирао грађу о догађајима у Црној Гори и припремио за штампу пету књигу Српских народних пјесама, у којој су „пјесме јуначке новијих времена о војевању Црногораца" (1865).

Међу певачима се, условно, могу издвојити певачи-преносиоци традиције („чувари" наслеђеног знања, они који конзервирају традицију) и певачи-ствараоци („иноватори", они који искорачују из традиције). Певач усмене културе избором тема, фигура и формула заступа традицију чији је изданак, али је индивидуалним умећем и оповргава. То су противуречне мене процеса који својом пуноћом дочарава сву комплексност и слојевитост усмене књижевности. Добар певач се не издваја из свог времена само умећем у размештају слогова, у распореду речи, у вођењу нарације он својим репертоаром, избором тема и песничким умећем постаје стваралачко памћење епохе. У миљеу усмене културе певач памти време. Али се и време памти по њему.

У класичном раздобљу патријархалног друштва певач је репрезентативни члан заједнице. Али је често и на њеним маргинама, као слепац, просјак или хајдук. Он је, такође, инструменталист, гуслар, свирач на гајдама или тамбури, мада су епске песме, попут бугарштица, бележене и без било каквих инструмената. Песме изводи индивидуално пред мањом или већом скупином слушалаца. Ипак, колико је познато захваљујући најстаријем запису бугарштице из 1497. и осмерачким јуначким поскочицама, епске песме су могле бити извођене и у виду хорског певања у колу.

Литература: В. Латковић, „Вуков 'рачун од јуначких песама'", у: Ковчежић. Прилози и грађа о Доситеју и Вуку, 2, Бг 1959; Св. Матић, Наш народни еп и наш стих, Н. Сад 1964; В. Стефановић Караџић, О српској народној поезији, Бг 1964; Ж. Младеновић, „Рукописи народних песама Вукове збирке и њихово издавање", у: Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Бг 1973; В. Недић, Вукови певачи, Бг 1984; Љ. Зуковић, „Караџићева књига Српских народних пјесама новијих времена", у: В. Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, 4, Бг 1986; В. Стефановић Караџић, Преписка, III, Бг 1989; Ј. Деретић, Српска народна епика, Бг 2000; Б. Сувајџић, Певач и традиција, Бг 2010.

Б. Сувајџић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)