ВИНЧА

ВИНЧА, село у Подунављу, 17 км источно од Београда, саграђено уз обалу Дунава, 3 км северно од пута Београд--Смедерево. Припада општини Гроцка. Смештено је уз десну обалу Дунава и на левој страни долине његове притоке Болечице. Збијеног је типа, издужено правцем ове мале реке, а тим правцем су издужене и главне улице. У историјским изворима помиње се од 1528. Укључивањем у урбану зону Београда после II светског рата број становника је константно растао. Године 1948. било је 1.767 житеља, 2002. 5.819, а 2011. 6.779 становника (94,5% Србa). Аграрна занимања ангажовала су 12,2% активног становништва, а остали су се највећим бројем бавили неаграрним занимањима, махом у околним градовима (71,5% активних). У селу се налазе основна школа, предшколска установа, месна канцеларија, амбуланта, пошта и хотел, а на западној периферији је Институт за нуклеарне науке.

С. Ђ. Стаменковић

У В. је на налазишту Бели брег констатована велика средњовековна некропола, са преко хиљаду гробова и у неколико хоризоната сахрањивања из раздобља од VIII до XVII в. Након ископавања М. Васића 1911. и 1912. систематска истраживања средњовековне некрополе обављена су у четири кампање (1978--1983), под окриљем Одбора за истраживање В. при САНУ. Најстарији хоризонт, који је датован оквирно од VIII до X в., одликује сахрањивање у гробовима укопаваним на редове, полагање покојника директно у земљу у опруженом ставу по оси запад--исток, као и прилози хране у малим керамичким лонцима. Личну имовину умрлих чини накит, пре свега наушнице. Сличне појаве одликује и хоризонт сахрањивања из раздобља XI--XII в., који је датован новцем византијског цара Исака II Анђела (1185--1195). Накит је квалитетан, израђен претежно од сребра и разноврстан. Заступљене су готово све врсте украса: плочице-дијадеме, наушнице (посебно са гранулираним коленцима и јагодама различитих облика), ниске, наруквице и прстење. Овај хоризонт значајно је оштећен укопавањем гробова из раздобља XIII--XV в., при чему је горња хронолошка граница одређена према новцу деспота Стефана Лазаревића. Поред слободног укопавања у овом млађем хоризонту јавља се и сахрањивање у дрвеним сандуцима. Налаза у гробовима је изразито мало, а особене су наушнице са привеском од спирално навијене жице. На основу случајних налаза накита претпоставља се сахрањивање на овом простору и касније, током XVI и XVII в.

В. Бикић

У В., у близини гробља, налази се манастир са храмом Ваведења Богородичиног. Подигнут је у време деспота Стефана Високог, који је по предању његов ктитор. Вероватно је опустео после пада Смедерева 1459, али је обновљен и оживео у време патријарха Макарија. Први историјски помен је у турском попису из 1560. где се помиње као манастир Ваведење код села В. Турци су га разорили 1595. у знак освете за устанак Срба у Банату. Убрзо је обновљен и 1611. у њему је преписан један Панегирик. По обнови је назван Нова Винча, а промењено је и храмовно посвећење (Успење Богородичино уместо Ваведења Богородичиног). При крају истог века поново је страдао и опустео што се доводи у везу са поразом Турака код Беча и каснијом сеобом Срба, када су се монаси преселили у манастир Кувеждин. Обновљен је 1727. доласком јеромонаха Пајсија, Грка са Крфа, мада се аустријска администрација жестоко противила обнови јер је папа Климент X захтевао да се сви шизматички манастири у Србији одузму од православних и уступе римокатолицима. Икону Богородице Владимирске, богато украшену златом и сребром, коју је донео из Русије и сместио у београдску Саборну цркву, Пајсије је потом пренео у В., као и једно оковано јеванђеље и клише за израду икона.

Прво је саграђен храм са зидовима од плетера, блатом равно улепљеним споља и изнутра, са шест прозора и кровом од дасака. Олтар са четири мала прозора, нижи од цркве, зидан је од камена и покривен чамовом шиндром. На иконостасу од обичних дасака налази се 30 икона, са северне стране Богородичин, а са јужне епископски трон. Солидно је био снабдевен богослужбеним књигама и предметима од позлаћеног сребра и филиграна, а имао је и посебан звоник са два звона. Већ 1729. Пајсије зида храм од камена и остале зграде манастирског комплекса. Нови храм био је исте величине као претходни, са иконама на зидовима, двама улазима и кровом од шиндре. Археолошки радови утврдили су да је зидан од тесаног камена и опеке, са полукружним апсидама (олтарском и певничким), што све упућује на моравску грађевинску школу. Егзарх Максим га је 1733. затекао још у изградњи, као и пространу трпезарију са три прозора, столом од камена, иконама на зидовима и кровом од храстове шиндре. Од других просторија имао је подрум, кухињу, бунар и монашке келије.

После друге сеобе, око 1740, по трећи пут је разорен, а игуман Теодосије нашао је уточиште у манастиру Бездин. Више није обнављан, а данас се ни темељи не распознају јер је последње остатке темеља 1909. порушио власник земљишта. Приликом археолошких радова на манастиришту пронађено је неколико крстова, ручна кадионица богате и китњасте израде (из 1654) и један воздух.

Р. Милошевић

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг I 1902, II 1903, VI 1926; Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, књ. 1, св. 1, Катастарски пописи Београда и околине 1476--1566, Бг 1964; Смедеревски дефтер, № 184.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Судбина манастира Винче у Србији", Старинар, 1887, 4; Ј. Ковачевић, „Словенске и српске старине у Винчи крај Београда и манастир Винча", Музеји, 1949, 3--4; Археолошки споменици и налазишта у Србији, II, Централна Србија, Бг 1956; B. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда, II, Бг 1973; Г. Марјановић Вујовић, Inventaria Archaeologica, фасцикла 22, Бг 1979; „Средњовековна Винча", у: Винча у праисторији и средњем веку, Бг 1984; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)