ВОЈАР, Eлиз

ВОЈАР, Eлиз (Voïart, Élise), француска књижевница (Нанси, 10. II 1786 -- Нанси, 22. I 1866). Са двадесет година долази у Париз, а по удаји за Жак-Филипа Војара одлази са породицом у Шоази-ле-Роа, где у своме салону сакупља интелектуалце и уметнике. Пише моралистичке романе и књиге за омладину и преводи с немачког и енглеског. Превела је српске народне песме на француски, с немачког превода Т. А. Л. фон Јакоб (Талфј), и објавила их 1834. под насловом Народне песме Срба (Chants populaires des Serviens, recueillis par Wuk Stéphanowitsch [Karažić], et traduits d'après Talvy, par Mme Elise Voïart, I--II, Paris 1834), с дугим предговором у којем даје податке о својим изворима, о друштвено-историјским околностима у којима живе Срби, као и о самим песмама. Oви преводи надахњивали су многе француске писце који су писали о српским крајевима и српском народу: Ламартин је осам песама из те књиге унео у свој Пут на Исток (Париз 1865), а у њима је могао наћи и „словенску антитезу", стилску фигуру коју је и сам неговао.

ЛИТЕРАТУРА: Д. А. Јањић, „Елиза Војар -- преводилац српских народних песама", ЗМСС, 1987, 32; М. Павловић, Од Есклавоније ка Југославији, Ср. Карловци -- Н. Сад 1994.

Ј. Новаковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)