ВРАЊСКА БАЊА

ВРАЊСКА БАЊА, насеље на североисточној периферији Врањске котлине, на десној страни Јужне Мораве и у долини њене десне притоке Бањске реке. На северозападној периферији села је локални пут који га на западу повезује са Врањем (12 км). В. Б. је центар општине са 21 насељем где је 2011. живело 9.563 становника. Насеље није јединствено. Главни део је у долини потока и издужен је највише по њеној левој страни. У његовој југоисточној периферији су бањски објекти. Савремено насеље је формирано у XVI в. Током друге половине XX в. број становника се увећавао. У насељу је 1948. било 2.108, 2002. 5.882, а 2011. 5.347 становника (72,7% Срба, а 25,7% Рома). Највише активног становништва запослено је у индустрији (38,6%), док је у пољопривреди радило њих 12,3%, а у здравству 7,7%. Знатан број радника (42,1% активног становништва) радило је у суседном граду. На североисточној периферији је неколико погона врањанских фабрика (намештај, детерџенти, огледала, обућа) и стаклене баште. У селу су православна црква, основна школа, предшколска установа и пошта. У околини је већи број заселака.

Србољуб Ђ. Стаменковић

Термалне воде појављују се у оквиру геоструктурне јединице Српског кристаластог језгра, дела Родопске масе. Постоји пет природних извора, као и више појава у самом кориту реке. Сви се јављају на раседу који у зони бање пресеца кристаласте препалеозојске шкриљце и млађе еруптиве. У широј зони су присутни туфови, вулкански агломерати и брече. Према долини Јужне Мораве они тону под више стотина метара дебеле наслаге палеогених седимената. Са температуром воде која достиже 93^о С то су најтоплији термални извори у Србији. Трагови грађевина из римског доба сведоче о њиховом давнашњем коришћењу. Оно се наставља и током турске владавине, а од ослобођења 1878. бања носи своје данашње име. Изградњом купатила и објеката за смештај болесника и гостију, добија још више на значају. У В. Б. су боравили и чланови наших краљевских породица због чега је она постала чланица Асоцијације краљевских бања Европе. Воде су по хемијском саставу сумпоровито-хидрокарбонатне, алкалне и гвожђевите, са минерализацијом од око 1,3 г/л. У гасном саставу доминира азот, а повећан је и садржај сумпор-водоника. Од микрокомпонената нешто је повећан садржај флуора и стронцијума. Воде су вадозног (атмосферског) порекла а дуж раседа се крећу до великих дубина где се загревају. У бањи су у више наврата вршена истраживања и дубинска бушења (и до 2.000 м) ради добијања геотермалне енергије која се данас користи за загревање дела објеката, а планирано је и загревање изграђених стакленика. Прегрејане паре које избијају под притиском из ових бушотина достижу температуре и преко 100 ^оС. Слојна температура стена на дубини од 1.000--1.500 м је преко 120^оС. Укупна издашност свих појава је преко 50 л/с.

Зоран Стевановић

В. Б. је балнеолошки центар који се налази на западној подгорини планине Бесне кобиле у клисурастој долини Бањске реке, на надморској висини од 420 м. Термоминерална вода условљена је контактом вулканских стена и кристаластих шкриљаца. Центар вулканизма био је на месту данашње бање. Улегнуће је последица потонућа вулканског кратера дуж ободних раседа. Трагови вулканског рељефа временом су преобликовани интензивном ерозијом. Од пута и железничке пруге Ниш--Скопље удаљена је 5 км односно 3 км, а од Врања 10 км. Први хан и зграда са три собе изграђени су 1860. Плански се развија од 1903, када је подигнут један хотел, опремљено неколико вила, уређен парк и пошумљена околина. Лековити извори (Гвожђевити, Сумпоровити и Мешовити извор и Велика чесма) припадају хипертермама, јер им је температура од 63^o C до 95^o C. Бањска вода се користи за лечење хроничних обољења мишића и зглобова, неуралгија, ишијаса, лумбага, дископатија, последица повреда, прелома костију, атрофије мишића, гинеколошких поремећаја, као и за загревање бањских објеката, стакленика и пластеника за производњу цвећа и поврћа. За добијање веће количине воде у бањи и непосредној околини постављено је више бушотина, од којих бушотина ВГ-2 достиже дубину од 1.063 м.

Стеван Станковић

На простору В. Б. нађени су праисторијски остаци, а лековити извори коришћени су у римско, византијско и турско доба, када се место назива Изом, Иногоште, Бања, Илиџа и Топлик. По легенди, лековитост топле воде откривена је пошто је пасући сочну траву, пијући воду и ваљајући се у блату, оздравио један шугави коњ, а житељи места никада нису побољевали у ногама. Иако су прва блатна купатила подигли врањски Ћор Мехмед и Хусеин паша, нагли развој Бање почиње тек по ослобођењу од Турака. Крајем XIX и почетком XX в. граде се приватне виле (Мозерова, Балкан, Варшава, Деса, Стошића, Илића, Теокаревића, Петровића), подижу зграда купатила, хотели (Гранд, Босна, Косово, Морава, Уједињење, Зора), кафане (Стајићева механа, Тасићева гостионица) и ресторани (курсалон Кичер), међу којима и Државни хотел и Железничко одмаралиште. Истовремено, сади се дрворед кестенова до железничке станице, уређује парк и регулише ток Бањске реке (Бањштице). На лечење у Бању 1901. долази краљица Драга Машин, док краља Петра I, који је ту 1914. видао костобољу, у њој затиче вест о избијању I светског рата. У Бањи је још у употреби „краљева када". У међуратном периоду В. Б. постаје једно од најпосећенијих климатских лечилишта Краљевине Југославије. На месту Цркве Св. Илије (1935), која подсећа на београдски храм Св. Александра Невског, у XIII и ХIV в. постојао је манастир посвећен Св. Николи с конацима који су служили као болница. На том месту се окупља народ на Ускршњи (Чисти) понедељак ради масовног чишћења, купања и прања, као и на бањску славу о Св. Илији, 2. августа. Сачувано је више старих разгледница на којима је овековечено прање рубља и квашење конопље на топлим бањским изворима. У В. Б. се од 1962, с повременим прекидима, приређују Дани каранфила, Врањски севдах или Каранфил девојче, са избором за најлепшу девојку и смотром народног фолклора. Незавршено здање Новог стационара симбол је друштвене небриге и убрзаног пропадања Бање због привредног сиромаштва и заостајања читавог региона.

Љиљана Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, Л. Ненадовић, Бање, морска и климатска места у Југославији, Бг 1936; М. Костић, „Врањска Бања", ЛЗ, 1965, V; „Термоминералне воде Врањске и Бујановачке бање", Бање и планине, 1982, 9; Б. Филиповић, Н. Димитријевић, Минералне воде, Бг 1991; Д. Протић, Минералне и термалне воде Србије, Бг 1995; Н. Спасић, Врањска Бања, Вр 1997; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Г. Митровић, „Рекогнисцирање градитељског наслеђа Врањске Бање", ГДКС, 2003, 27; Д. Радичевић и др., „Сондажна истраживања у Врањској Бањи и Корбевцу", ГСАД, 2004, 20; Б. Филиповић, О. Крунић, М. Лазић, Регионална хидрогеологија Србије, Бг 2005; М. Маћејка, „Врањска Бања", Даница, 2007, 15; З. Бубрешко, М. Станковић Јанковић, Краљевске бање Србије, Бг 2009; В. Недељковић, „Црква Светог Илије у Врањској Бањи", ЛЗ, 2010, V.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)