ВАЛИС, Георг Оливије

ВАЛИС, Георг Оливије (Wallis, Georg Olivier Graf von), гроф, генерал-фелдмаршал, командант хабзбуршке војске у Србији (?, 8. II 1673 – Беч, 19. XII 1744). Као официр учествовао у свим ратовима које је Хабзбуршка монархија водила током прве половине XVIII в. У Бечком рату (1683–1699) борио се у бици код Сенте 1697. Под командом принца Еугена Савојског учествовао у рату против Османског царства (1716–1718), а после битке код Петроварадина добио чин генерал фелдмаршал-лајтнанта (подмаршал) 1716. Учествовао у опсади Темишвара (1716), касније и Београда (1717), a 1717. именован је за члана Дворског ратног савета у Бечу. Унапређен у чин генерал-фледцојгмајстера (генерал артиљерије) 1723. Крајем 1735. именован за заповедника хабзбуршке војске у Влашкој. У том периоду доста невоља с њим имао је карловачки митрополит Вићентије Јовановић (1731–1737). Упркос царском одобрењу, В. није пустио митрополита да дође у Влашку с образложењем да је опасан човек који може да поквари планове око уније јер је одбио да призна новог римничког унијатског епископа. Почетком новога рата против Османског царства (1737–1739) унапређен је у чин генерал-фелдмаршала (маршал). Војска којом је командовао В. истиснута је из Влашке и већ у зиму 1737/38. ситуација на ратишту постала је неизвесна. Истовремено, митрополит Вићентије Јовановић жалио се руској царици Ани (1730–1740) на насиље немачке војске над становништвом у Србији, Влашкој и Босни, а за такво стање митрополит је директно оптужио генерале В. и Најперга. Године 1738. В. је премештен у Београд где преузима положај гувернера Краљевине Србије и заповедника војске. Ступио је у везу с патријархом Арсенијем IV Јовановићем (1725–1748) који се већ налазио на хабзбуршкој територији доносећи много важних вести о непријатељу. Патријарх Арсеније IV жалио се Дворском ратном савету у Бечу током 1738. да генерал В. не исплаћује војсци плате нити им обезбеђује храну и опрему. Лоше процене и необавештеност генерала В. дошле су до изражаја средином 1739. када је претрпео велики пораз који је османској војци отворио пут ка Београду. Опсада Београда почела је 26. јула, а већ следећег дана В. шаље писмо великом везиру којим нуди примирје и почиње преговоре о предаји Београда. Примирје је потписано 1. септембра, а мир 18. IX 1739. у Београду. Хабзбуршка монархија изгубила је тиме Краљевину Србију. Цар Карло VI био је огорчен поступцима својих генерала. У једном писму кнезу Лобковицу навео је да су В. и Најперг без његовог знања и одобрења и против свих ратних правила самоиницијативно предали Београд. Због тешког пораза и неуспеха у рату судио му је ратни суд. Фебруара 1740. био је ражалован и затворен у тврђаву Шпилберг код Брина. Царица Марија Терезија помиловала га је и вратила му ранија достојанства новембра 1740, али је његова војничка каријера била завршена. Последње године живота провео је на својим поседима у Чешкој, далеко од Беча.

ИЗВОРИ: Г. Витковић, „Историјски споменици српски", ГСУД, 1892, 73; Д. Руварац, „М. Петровић, митрополит београдски 1713–1730", Споменик СКА, 1898, 34.

ЛИТЕРАТУРА: J. G. Megerle v. Mühlfeld, Ősterreichisches Adels-Lexikon, Wien 1822, 31; O. Criste, „Wallis, Georg Oliver Graf fon", Allgemeine Deutsche Biographie, 40, Leipzig 1896; М. Јакшић, О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти. Лекције из историје Карловачке митрополије, Карловци 1899; О Вићентију Јовановићу. Прилози за историју митрополитства му 1731-1737, Н. Сад 1900; М. Костић, „Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737–1739 и сеоба у Угарску", ГСНД, 1930, 7–8; Д. Ј. Поповић, Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718–1739), Бг 1950; Р. Веселиновић, „Србија под аустријском влашћу 1718–1739", Историја српског народа, IV/1, Бг 1994.

Исидора Точанац Радовић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)