Прескочи до главног садржаја

ВУКОТИЋ, Стево

ВУКОТИЋ, Стево, војвода, бригадир, народни посланик (Чево код Цетиња, 11. XI 1861 -- Цетиње, 10. VI 1922). Син је војводе Петра Стеванова. Краљица Милена му је сестра по оцу. Школовао се у родном месту и на Цетињу. Као младић је био уз оца на ратишту 1876--1878. и истакао се у биткама са Турцима. Учесник је велике црногорске победе на Вучјем долу 1876. Похађао је официрски курс на Цетињу и постављен за командира Књажеве гарде. За команданта Катунске бригаде именован је 1902. Звање војводе добио је после очеве смрти 1903, као осми и последњи војвода из братства Вукотића. У доба Анексионе кризе 1908/09, када је доста Херцеговаца прешло у Црну Гору, постао је командант бригаде. У Првом балканском рату био је у Приморском одреду. У I светском рату командовао је одредом и био председник Војног суда на Грахову. Oкупацију је провео у својој кући. У Никшићу је јуна 1916. поверљивом човеку пренео да генерал Радомир Вешовић спрема устанак у Васојевићима па је аустроугарски гувернер наредио интернацију црногорских генерала и министара. Залагао се за јединство Црне Горе и Србије и, порукама послатим са Чева 1918, указивао комитама да је борба за то јединство њихов главни задатак. За подгоричку Велику народну скупштину српског народа у Црној Гори кандидован је дан уочи избора и 18. XI 1918. изабран за повереника Чевско-бјеличке капетаније. Његов избор је био значајан као доказ да су и сродници брачног краљевског пара против њих. На Подгоричкој скупштини 26. XI 1918. потписао је са осталим посланицима одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом и одлуку о детронизацији династије Петровић Његош. Добио је највише гласова и изабран је за члана Извршног одбора, привремене црногорске владе. Одбор је као ванстраначка влада управљао Црном Гором пет месеци, до уједињења, и највише се усмерио на сузбијање оружаног отпора одлукама Подгоричке скупштине. Дочекивао је представнике бјелашке омладине на Цетињу и са њима учествовао у акцијама. После уједињења је мирно живео у свом стану на Цетињу. Сахрањен је пред Цетињским манастиром где му је и споменик. Имао је низ црногорских и југословенских одликовања.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Са спровода Великог Нар. Војводе", Народна ријеч, 14. VI 1922, IV, 42; А., „Београдска штампа о пок. војводи Стеву Вукотићу", Народна ријеч, 28. VI 1922, IV, 46; Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914--1918, Тг 1969; Ј. Р. Бојовић, Подгоричка скупштина 1918: документа, Г. Милановац 1989.

М. Вуксановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)