ВРБАС

ВРБАС, река црноморског слива у средишњој БиХ, која начелним правцем север--југ попречно пресеца Динарски планински систем. Извире на територији Федерације БиХ на западним падинама планине Зец. Настаје од два изворишна крака која граде два снажна врела, од којих је једно испод врха Тиква (1.979 м), а друго између врхова Шћит (1.949 м) и Витреуша (1.919 м). Изворишни краци В. састају се на висини од око 1.200 м. У том делу тока река тече према западу правцем пружања динарских планина до села Вољевац где прима десну притоку Дрогучину и скреће према северозападу до Јајца. Код тог града скреће према северу и тај правац начелно задржава до ушћа. Улива се у Саву наспрам хрватског села Давора на 420. савском км. Ушће је на 88 м н. в. В. је дуг 240,3 км, а површина слива је 5.906 км^2^. На већем делу тока, где пресеца динарске планине, он има композитну долину коју чине шест сужених делова и шест проширења. Горњи део долине је узак, а прво веће проширење, Скопланско поље или Ускопље, протеже се између Горњег и Доњег Вакуфа на дужини од око 30 км. Ширина му је до 5 км. У средини поља налази се град Бугојно. Између Доњег Вакуфа и Јајца је сужени део долине, Виначка клисура, која је усечена између Радаљ планине на истоку и Равне горе на западу. Њена дубина је на неким местима до 900 м. Низводно од Јајца је проширени део долине дуг око 8 км, а на њега се надовезује уска Бочанска клисура између Голе планине на западу и Чемернице на истоку. Ту В. прелази на територију Републике Српске. Низводно од клисуре је мало котлинско проширење Бочац, са истоименим селом, а на њега се надовезује Гребенска клисура, која се протеже између планине Мањаче на западу и планине Тисовац на истоку. Она се завршава код села Крупа на В., које се налази у 6 км дугом долинском проширењу, а низводније је Звечајска клисура усечена између планине Мањаче на западу и планине Осмач на истоку. Код Бањалуке је ново проширење, Бањалучко поље, које се завршава сутеском југозападно од Лакташа, која је последње сужење долине В. После њега се до реке Саве простире Лијевче поље. Долина је највећом дужином усечена у стене мезозојске старости, а у њеним суженим деловима су кречњаци. У проширењима доминирају неогене и квартарне наслаге. Доњи део долине је под алувијалним наносима.

В. има нивално-плувијални режим прелазног средњоевропског типа (са ослабљеним нивалним чиниоцем). Највиши водостаји и протицаји су у пролеће, најчешће у марту и априлу, а најнижи су у августу и септембру. Разлика између максималног и минималног водостаја у Бањалуци достиже до 1:28. Средњи протицај је 13 м^3^/с. В. нема велике притоке. Највеће су, идући од изворишта ка ушћу, са десне стране Бистрица (улива се код Горњег Вакуфа), Оборачка река (код Доњег Вакуфа), Ријека (код Јајца), Угар (у Бочачкој клисури), Врбања (код Бањалуке), Турјаница (узводно од Лакташа) и Цеквина (низводно од Лакташа), а са леве стране Поричница (код Бугојна), Плива (код Јајца) и Другочај (у Бањалучком пољу). Велике површине у сливу В. су под шумом.

Долина В. је природна саобраћајница која повезује Панонску низију са Босном, али сужени делови долине у великој мери отежавају градњу путева. Југозападно од Бугојна је значајан превој Купрешка врата (1.384 м), којим води пут према Херцеговини и Сплиту, а јужно од Горњег Вакуфа је превој Макљен (1.123 м), којим води пут према долини Неретве. Због кратких притока В. попречних путева је мало. Јајце и Бањалука су повезани са долином Уне на западу, а Бањалука и Доњи Вакуф са долином Босне на истоку. Идући низ долину, највећи градови су: Горњи Вакуф, Бугојно, Доњи Вакуф, Јајце и Бањалука. У долини В. су хидроцентрале Јајце II и Бочац. Отпадне воде градова у великој мери загађују воде В. Оне у средњем делу тока по квалитету спадају у другу категорију и погодне су за спортски риболов и спортове на води, а низводно од Бањалуке у трећу категорију и подесне су за коришћење у индустрији и пољопривреди.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Дукић, Наше реке, Бг 1952; Поморска енциклопедија, VIII, Зг 1964; Ј. Марковић, Географске области Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Бг 1967.

М. Бубало Живковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)