ВЛАДИЧАНСКИ ДВОР
ВЛАДИЧАНСКИ ДВОР, епископско средиште које се налази уз цркву. Посебна здања резиденцијалног карактера намењена оснивачима, заштитницима, великим дародавцима и високој црквеној јерархији у манастирима средњовековне Србије била су позната као царске палате, архимандритије или игуменарије. Почетком XIII в. у манастиру Св. Николе у Топлици северно од цркве подигнуто је стално пребивалиште епископа. У Пећкој патријаршији сазидана је са југозападне стране храма патријаршијска палата, а слично здање налазило се и у Дечанима. У манастиру Св. Николе у Павловцима из доба деспота Стефана Лазаревића северно од цркве налазио се игумански или властелински двор. Унутар манастирског комплекса Успења Богородице на београдској доњоградској падини, уобличеног у времену деспота Стефана, пронађени су остаци монументалне грађевине за коју се сматра да је била резиденција београдских митрополита крајем прве половине XV в. Означавајући у XIII в. искључиво владарску резиденцију, палата у XV в. мења значење, па се под њом подразумева и палата властелина, заповедника градова и црквених великодостојника.
У временима смењивања угарске са турском влашћу српска уметност се развијaла под византијским културним утицајем. Судбоносну прекретницу означава Велика сеоба 1690. под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, када насељавање на простору једне западноевропске државе намеће преображај целокупног духовног живота српског народа и његово прилагођавање условима модерне апсолутистичке државе. Привилегије добијене од Леополда I, Карла VI и Марије Терезије признавале су српским патријарсима и митрополитима улогу духовних и световних поглавара што доводи до рефеудализације и убрзаног устројавања дворова као стецишта народног живота. Пећки патријарх Арсеније III нашао се у Хабзбуршкој монархији без сталног пребивалишта, а и његови наследници бораве у разним местима и манастирима. Све до Београдског мира (1739) седиште Митрополије налазило се у Београду. У граду су постојала три двора: Стари двор, Старши двор ниже Сланој чесми и Новоправитељствујушчи белградски двор архијепископско-митрополитске резиденције, чија је градња започета 1725. Служећи за народне послове, овај „Обшчи дом" представљао је и својеврсно политичко средиште српског народа. То потврђује и постојање придворне капеле, школе, семинарије и архиепископско-митрополитске библиотеке. Пошто су Турци поново заузели Београд 1739, Митрополијски двор је срушен. Митрополит Вићентије Јовановић 1733. започиње изградњу двора у Сремским Карловцима, а окончава је патријарх Арсеније IV Шакабента. Уз двор је сазидана и црквица Св. Трифуна као дворска капела, у коју је смештена чудотворна икона Винчанске или Бездинске Богородице. После великог пожара у којем је страдало седиште карловачких архијереја 1788, гради се нова резиденција. У митрополијским и епархијским резиденцијама тада настају и галерије портрета, с циљем да укажу на духовни континуитет црквене институције. Све обичаје које су у првој половини XVIII в. увели поглавари српске цркве, као и преображај дворског ентеријера у стилу барока, сведоче о новом духу епохе у Карловачкој митрополији. Седишта епископа у Војводини из XVIII, XIX и с почетка XX в. подигнута су у различитим грађевинским стиловима и део су културног идентитета српског народа дубоко утканог у његову историју, културу и традицију.
М. Костић
Београд. За време столовања два београдско-карловачка митрополита, Мојсеја Петровића и Вићентија Јованoвића, у време аустријске Краљевине Србије (1725--1739) у Београду су постојала три двора: Стари двор, други Стари двор и Нови двор. Уз Нови двор налазила се и придворна црква, а била је планирана и изградња школске зграде и семинара. Палата је имала три нивоа -- подрум, приземље и спрат. Иако радови ни после 15 година по ударању темеља (на простору данашње амбасаде Француске) нису били завршени, сачувани цртежи показују да је то била најрепрезентативнија зграда у српском делу београдске вароши. Реч је о прaвоугаоном здању са централним доксатом као главним украсом са барокним фронтоном и високим кровом. Што приватних, што парадних, двор је имао четрдесетак одељења. Свечане просторије биле су зидане „по западњачки" и имале равну таваницу са украсима у штуку, а радне, укључујући и библиотеку, почивале су на сводној или „ћемерли" конструкцији. Главне просторије биле су митрополитова соба, свечана сала, црвени и зелени кабинет, канцеларија и трпезарија. Нова резиденција београдско-карловачких митрополита представљала је за Српску варош оно што је за немачки део Београда била Александрова или Виртембергова касарна -- архитектонска доминанта или главна оријентирна тачка. Подизањем сталног митрополијског здања прво у Београду а затим и у Сремским Карловцима, мада без посебне територије, Срби су створили важне духовне и политичке центре будући да су црквени архијереји уједно били и легитимни народни представници у Аустрији.
Љ. Н. Стошић
Нови Сад. Репрезентативни в. д. Бачке епархије налази се у централној визури главних и најстаријих улица градског језгра, на углу Змај Јовине и Дунавске. Саграђен је на месту првог епископског двора у Новом Саду, који је подигнут под покровитељством владике Висариона Павловића 1741, у непосредној близини тек изграђене Саборне цркве. Одмах пошто је стара резиденција срушена у Буни 1849, покренуто је питање градње новог седишта епископа Бачке епархије. Пројекат је израдио архитекта Владимир Николић 1899, а потписао Ференц Рајхл. Својим архитектонско-стилским решењем једноспратна зграда двора представља један од најупечатљивијих симбола Новог Сада. Основа је у облику развученог ћириличног слова П, са нешто краћим левим крилом. Приликом градње посебна пажња посвећена је решењу главне фасаде. Над отворима у форми монофора, бифора и трифора су полукружни камени фронтони са орнаментима плитког двочланог биљног преплета. Поред византијских архитектонских и декоративних елемената фасада има и елементе српских средњовековних манастира. Кров је низак, скоро заклоњен оградом од балустера. Над централним делом објекта је пирамидална купола са лантерном на врху. У приземљу су ходници са канцеларијама, а на спрату свечани салон, трпезарија са зидним композицијама из Новог завета Владимира Предојевића и капела која је до II светског рата служила за богослужења руској емиграцији, са иконостасом који је извео сликар Курочкин. Данас у овом здању, чије бифоре на прозорима подсећају на студеничке, а романтичарски дух фасаде употпуњује амбијент старог градског језгра, столује епископ бачки Иринеј Буловић. Испред двора, на месту некадашњег крста од ружичастог мермера који је премештен у порту Саборне цркве, постављен је 1984. споменик Јовану Јовановићу Змају.
Вршац. Изградњи двора за резиденцијалне потребе вршачко-карансебешког владике приступио је епископ Јован Георгијевић 1750, након пресељења седишта Банатске епархије из Карансебеша. Камен темељац зграде двора освећен је 1757, а грађевина је завршена 1763. По монументалности ова епархијска резиденција могла се поредити једино са тадашњим митрополијским двором у Сремским Карловцима. Првобитно обликована као барокна структура са централним и бочним ризалитима, грађевина је изведена као спратни објекат са низом раскошних просторија и дворском капелом Св. арханђела Михаила и Гаврила. Радикалну адаптацију која је у потпуности изменила изглед здања и променила њену просторну структуру, осим капеле, извршио је владика Гаврило Змејановић 1904. Тада је измењен улазни део и реконструисан кров. Главна фасада добила је необарокне и неоренесансне архитектонске елементе, пиластре и нове прозоре, чиме је наглашена њена репрезентативност. Изнад централног ризалита постављена је балустрада са пољем у којем је грб епархије, а изнад свих ризалита подигнути су кровни облици виши од крова целе грађевине. Здање окружују стилски обрађени парк и аутентична барокна ограда од кованог гвожђа. Првобитни изглед највише је сачувала капела двора са каменим намештајем, часном трпезом и нишом проскомидије у олтару у облику барокног табернакла. Сликани програм зидане олтарске преграде са вертикалним распоредом икона дело је Николе Нешковића, придворног сликара вршачког епископа Јована Георгијевића и његовог наследника Викентија Поповића. Средишњу икону Поклоњење краљева уоквирују овални медаљони са Христовим родословним стаблом, Лозом Јесејевом. После I светског рата у придворну капелу пренета је из манастира Бездина најугледнија чудотворна икона Карловачке митрополије, Богородица Бездинска. У обновљеном двору данас се налази вредна збирка портрета епископа вршачке епархије, библиотека, архива, предмети примењене уметности и збирка икона ван богослужбене употребе, међу којима се издвајају зографске иконе из прве половине XVIII в. и дела најзначајнијих српских барокних сликара.
Сремски Карловци. Здање у којем столује епископ сремски саграђено је између 1892. и 1895. на месту зграде познате под именом Пашин конак, где се налазило седиште поглавара СПЦ када је архиепископија смештена у Сремске Карловце. Пројекат је дело архитекте Владимира Николића и изведен је за време патријарха Георгија Бранковића. Једноспратна зграда двора представља репрезентативну урбану палату, са уличним фронтом наглашеним средишњим ризалитом, два бочна крила и једним по средини здања. На крају средишњег крила, као анекс, постављена је придворна капела посвећена Св. Димитрију. Фасаде двора обликоване су у духу архитектуре историјских стилова, доминантне неоренесансне композиције површина и необарокним декоративним елементима. У двору су изложене највредније иконе ван богослужбене употребе, портрети митрополита и најзначајнијих црквених великодостојника, предмети примењене уметности, а ту је и библиотека са ретким и вредним рукописима и старим штампаним књигама. Део комплекса палате чини дворски парк, у којем се налази низ помоћних зграда са Старим двором. Палату окружује висока зидана ограда са решеткама од кованог гвожђа.
М. Костић
Крагујевац. Зграда старог в. д. у Крагујевцу из прве половине ХХ в. била је обновљена 1984. У овој једноспратници од око 200 м² живеле су шумадијске владике Валеријан и Сава. Мада у добром стању, здање више није одговарало новим потребама Шумадијске епархије с владиком Јованом на челу. У порти цркве Успења пресвете Богородице, у самом центру града, ново здање в. д. на око 900 м², које је требало да буде завршено још 2007, освештано је 2012. Један од најмлађих в. д. зидан је и опремљен на савремени начин, прилагођен духу данашњега времена. Подигнут у српско-византијском стилу, нови в. д., осим владичиних одаја, има велику салу, салу за састанке, канцеларије, библиотеку, капелу и гостинске апартмане. Његов аутор је архитекта Сава Стражмештеров из Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Новог Сада, који је радио и на обнови манастира Хиландара.
РСЕ
Шабац. У време када је подигнут (1849--1854), в. д. у Шапцу био је најлепша спратна палата у граду. Зграда је подигнута за потребе Конзисторије шабачко-ваљевске, у доба владике Јоаникија Нешковића, у народу званог Јања. Величанствена палата на понос и граду и владици коштала је ондашњих 2.000 дуката. Преко пута в. д. 1856/57. подигнута је зграда Полугимназије, па су оне заједно с црквом у непосредној близини чиниле најрепрезентативније градско језгро. Њему је, по речима Милорада Шапчанина, много доприносио врт у двориштву в. д., уређен по европској моди. Све до 1886, када је уступљен Гимназији, објекат је имао првобитну намену; владика је живео у горњим собама, а у доњим су се налазиле просторије Конзисторије и оне намењене владичиној сестри. У дворишним кућама било је помоћних објеката у којима су становали владичини питомци. Поновним установљењем Епархије шабачко-ваљевске 1898, в. д. је враћен цркви. Док се оближња црква у међуратном периоду обнављала и осликавала, у владичином конаку су се неко време вршили и црквени обреди. Током 1941. у зграду се усељавају Немци, после 1945. ту се смешта Среска управа, да би се 1954. у њу из кафане Мирамаре преселила Градска библиотека. Зграда је 1985. проглашена непокретним културним добром. Свеобухватна адаптација спроведена је 1995/96. када Градска библиотека, која се и данас ту налази, добија 400 м² новог канцеларијског простора у поткровљу зграде. Посебност овог објекта огледа се у јединственом мотиву отворене лође на првом спрату, изнад средишњег троструког улаза у приземљу, како због њене архитектонске репрезентативности тако и због жеље да комуницира са спољним светом. У унутрашњости здања са обимним зидовима некада се налазила диванхана, а и данас се из њеног крова уздижу високи оџаци. Сви подови били су поплочани опеком, а приликом градње нигде нису употребљени ексери и жица, него искључиво дрвени клинови.
Љ. Н. Стошић
Сентандреја. После Велике сеобе Срба 1690. патријарх Арсеније III Чарнојевић подигао је западно од Саборне цркве у Сентандреји скроман конак од две собе. Нешто касније уз ову зграду дозидана је качара с намером да се патријархова „ћелија" додатно прошири. Епископ Дионисије Новаковић (1749--1767) намеравао је да подигне репрезентативну зграду за в. д., па је за ту потребу припремио и новац и грађу. Међутим, до изградње новог двора дошло је тек у време епископа Арсенија Радивојевића (1770--1774). Преко пута Саборне цркве, сасвим одвојено од конака патријарха Арсенија, подигнута је скромна и ниска дугачка зграда покривена шиндром. Надовезујући се на в. д., за време епископа Софронија Кириловића (1774--1781) изграђен је и један плански уређен и ограђен врт с ренесансно уобличеним парцелама. Последња већа обнова в. д. у Сентандреји била је за време епископа Арсенија Стојковића (1853--1892) који га је опремио вредним намештајем, библиотеком и галеријом портрета будимских епископа. Крајем XIX в., у време када је Епархија имала резиденцију и у Будиму, донета је одлука да се стари двор поруши и да се на истом месту сазида репрезентативна зграда по плану архитекте Момчила Тапавице. Просторно сасвим одвојено од нове резиденције, адаптирани су делови старог в. д. за потребе епархијских канцеларија и економата. Надзор над изградњом водио је Михаило Харминц, епархијски архитекта. Када је двор 1900. довршен, у њега су унети намештај и библиотека епископа Арсенија Стојковића, као и збирка портрета будимских епископа.
К. Вуковић
Будим. Мада је службено средиште будимских епископа било у Сентандреји, њихова резиденција налазила се у Табану, старом делу Српске вароши у Будиму. Tридесетих година XIX в., у близини српске Саборне цркве, родољубиви трговац Андрија Милетић завештао је своју једноспратну кућу за дом будимским епископима и тамошњој српској црквеној општини. У згради познатој као Епископска кућа, која је једном фасадом била окренута Дунаву а другом улици Дебрентаи, столовао је Платон Атанацковић и одседао Арсеније Стојковић. Због старости и трошности здања кућу је делимично обнавио патријарх Георгије Бранковић. Када је Магистрат донео одлуку да се ради регулисања вароши будимска обала уреди као пештанска -- што је подразумевало рушење старих и изградњу троспратних зграда -- СПЦ је одлучила да гради нову зграду в. д. Како је пројекат Владимира Николића из 1894. имао подршку српског патријарха Бранковића, он добија и сагласност угарског Краљевског министарства за зидање. Будући да је прво страдао у бомбардовању а потом и срушен после II светског рата (1955), оригинални пројекат в. д. у Будиму сачуван је у Архиву САНУ, а његов изглед је познат преко једне фотографије из 1912. Троспратна палата у необарокном стилу, подигнута 1896, својим је габаритом заузимала цели грађевински блок и имала основу у облику ћириличног слова „П". Фасада зграде ка Дунаву била је најрепрезентативнија, а у унутрашњости је имала владичански стан, епископске собе и свечану салу на првом спрату. Било је то једно од бољих Николићевих архитектонских остварења, на чијем се месту данас налази затрављени празан простор.
Темишвар. На месту старије барокне палате на централном градском тргу, која је заједно са Саборном црквом изгорела у пожару 1737, почетком XX в. подигнута је нова епископска резиденција у духу владајућег историцизма. Нови двор саграђен је у српско-византијском стилу, са наглашеним вишебојним украсима и барељефима, те епархијским грбом изнад улазне капије. Изглед претходног в. д. са Саборном црквом сачуван је на копији портрета темишварског епископа Георгија Поповића из XIX в., који држи свитак са сликаним представама обеју старијих здања. У згради су својевремено држани учитељски течајеви, а ту је 1790. припреман и Темишварски сабор. Од постојећих икона, богослужбених предмета, рукописних и штампаних књига, графика и портрета, као и драгоцености из манастира Бездина, Сенђурђа и других епархија, на првом спрату в. д. 1967. отворена је збирка црквене уметности. Посебну вредност имају зографске иконе из прве половине XVIII в. и галерија парадних портрета темишварских архијереја и угледних Срба домаћих и страних сликара XIX в. Ретки су и рукописи из Радимне и Вршца из XVI в., добро очувани примерци Октоиха Божидара Вуковића (Венеција 1537) и Псалтира (манастир Милешева 1544), те оригиналне бакрорезне плоче Богородице Бездинске (1774) и Св. Ђорђа са изгледом манастира Сенђурђа (1767/1769) Захаријe Орфелина.
Љ. Н. Стошић
Даљ. Прва резиденција у Даљу коју је подигао митрополит Викентије Поповић била је изграђена од ћерпича и плетера. Имала је четири собе, кухињу и подрум. Митрополит Павле Ненадовић доградио је 1754. салу и једну собу од тврдог материјала, да би изградњу двора 1828. довршио митрополит Стефан Стратимировић обновом целокупног комплекса и подизањем репрезентативног источног крила окренутог Дунаву. Била је то приземна грађевина у облику слова Г, чија се етапност градње огледала у тлоцрту, висини просторија, фасада и кровова. Двор је служио као летња резиденција карловачких митрополита, касније патријарха. Олтарску преграду придворне капеле Св. архиђакона Стефана у стилу неокласицизма највероватније је израдио дрворезбар Максим Лазаревић из Сремских Карловаца, док се иконе приписују сликару Георгију Бакаловићу. Од поновног успостављања Осјечкопољске и барањске епархије 1991, двор је седиште епископа Лукијана (Владулова). Између 1992. и 2004. изведени су обимни конзерваторско-рестаураторски радови тако да је двор у потпуности обновљен, а дворска башта ревитализована.
Пакрац. На месту старије резиденције од дрвета са краја XVII или почетка XVIII в., у којој је столовао Софроније Подгоричанин, градњу новог двора 1732. започео је епископ Никифор Стефановић. Монументална једноспратна грађевина један је од првих барокних објеката код Срба и једна од најстаријих наменски зиданих епископских резиденција. Дограђиван у XVIII и XIX в., в. д. коначан изглед добија 1896, када се у духу еклектицизма преуређује по идеји Хермана Болеа. Уз двор се налазио геометријски обликован врт ограђен зидом, заједно са комплексом економских помоћних зграда. Иконостас дворске капеле посвећене Благовестима сликао је средином XVIII в. Василије Романович. У двору је временом устројена галерија портрета славонских епископа и сабрана значајна збирка богослужбених предмета. Епископску библиотеку утемељио је 1807. епископ Кирил Живковић. У II светском рату двор је опљачкан, иконостас демолиран и делимично уништен, а део црквено-уметничких предмета и библиотека однети у Загреб. У Пакрац су враћени 1985, након чега је уређена ризница са иконама и другим сачуваним литургијским и уметничким предметима са подручја целe Славоније. Започето је и уређивање библиотеке у којој је било 112 српских књига штампаних XV--XVII в. У рату 1991/92. в. д. је опљачкан и тешко оштећен. Део предмета и књига пренет је у Загреб, где се од 2005. налазе у Музеју СПЦ епархије Загребачко-љубљанске. У међувремену су започети радови на обнови в. д.
Б. Чалић
Плашко. По премјештању 1721. средишта Епархије горњокарловачке у Плашко, владика Данило Љуботина подигао је скромне грађевине од дрвета -- двор и цркву. Темељи за нову зидану цркву постављени су 1755, а до изградње новог двора дошло је 1783/84, у вријеме владика Петра Петровића и Јована Јовановића. Двор је изграђен у касном барокно-класицистичком стилу, по пројекту Јосипа Стилера. Доживљавајући овај скромни једноспратни објекат недостојним свога положаја, владике су настојале да га прошире или преселе у сједиште епископије, у Карловац. Када је то учињено 1945, Двор је већ био веома оштећен. Владика Лукијан Мушицки је између 1825. и 1827. обновио спољашњост двора и дозидао камени барокно-класицистички балкон изнад главног портала. До нових већих обнова дошло је 1839. и 1857, у вријеме епископа Сергија Каћанског, када је уређена фасада и промјењена организација унутрашњег простора. Из 1855. сачуван је инвентар двора, на основу којег се зна да су се у њему налазилили портрети свих епископа од почетка XVIII в. до тада -- портрети митрополита Стратимировића и Стефана Станковића, као и галерија владарских портрета куће Хабзбург. До мање обнове Двора дошло је 1877--1879, али и 1913. Двор је проширен 1921. када је на страни према цркви дограђен дио без декоративних елемената. Почетком II свјетског рата радници Музеја за умјетност и обрт пренијели су цјелокупну архивску грађу Епархије у Загреб, заједно са највриједнијим умјетничким предметима из двора и ризнице саборне цркве. Почетком 70-их година ХХ в. в. д. у Плашком потпуно је срушен.
С. Орловић
Бањалука. Зграда бањалучког в. д., седиште митрополије бањалучко-бихаћке, изграђена је напорима првог бањалучко-бихаћког митрополита Евгенија Летице. Двор је грађен 1902--1905, када је и освештан. У току II светског рата претворен је у немачку војну команду. После рата у доњем делу двора направљена је импровизована капела као једино богослужбено место у Бањалуци, с обзиром на то да је Саборна црква Христа Спаса срушена 1941. Двор је оштећен у земљотресу 1969, али је због свог историјског значаја саниран и поново стављен у функцију. Његова генерална обнова трајала је 1997--2006. У двору сe, поред два салона, канцеларија и других просторија, налази и капела посвећена Васкрсењу Христовом.
Р. Пилиповић
ЛИТЕРАТУРА: П. Атанацковић, Повјест резиденцие епископата будимскога, Будим 1846; М. Грбић, Карловачко владичанство, Карловац I--II 1891, III 1893; Д. Руварац, „Неприлике Лукијана Мушицког у Плашком", СрС, 1906, 11; Архив за историју српске Православне Карловачке митрополије, 1912, II, 13--14; Р. М. Грујић, „Прилози за историју Србије у доба аустријске окупације (1718--1739)", Споменик СКА, 1914, XLII/44; Пакрачка епархија, Н. Сад 1931; И. Маројевић, Градитељска обитељ Грахор, Зг 1968; Љ. Дурковић Јакшић, „Двор Београдско-Карловачке архиепископије", у: Српска православна црква 1920--1970, Бг 1971; П. Васић, Доба барока, Бг 1971; Ђ. Цвитановић, „Парохијска црква Светога Николе у Карловцу и њезин градитељ Јосип Стилер", ЗЛУМС, 1974, 10; В. Борчић, Збирка слика одјела Срба у Хрватској, Зг 1978; Српски православни викаријат у Темишвару: збирка црквене уметности, Темишвар 1984; О. Микић, „Архијерејски портрети у двору епископа будимских у Сентандреји", СЗб, 1987, 1; Д. Медаковић, Барок код Срба, Зг 1988; С. Милеуснић, Духовни геноцид, Бг 1994; Д. Живанов, Иконостас капеле Св. архиђакона Стефана у Даљу, Н. Сад 1995; М. Јовановић, Сликарство Темишварске епархије, Н. Сад 1997; С. Вујичић, Срби у Будиму и Пешти, Будимпешта 1997; Д. Станчић, Архитект Владимир Николић, Н. Сад 1999; Ф. Бикар, Сентандреја у огледалу прошлости, Н. Сад 2003; Д. Дамјановић, „Нацрти Јанка Николе Грахора зa преобликовање прочеља епископског двора у Плашком", Простор, 2003, 11/2; Т. Марковић, „Сто педесет година Владичанског двора у Шапцу", Museum, Годишњак Народног музеја у Шапцу, 2004, 5; М. Поповић, В. Бикић, Комплекс средњовековне митрополије у Београду, Бг 2004; Саборна црква Ваведења Пресвете Богородице у Плашком, Зг 2005; Љ. Стошић, Српска уметност 1690--1740, Бг 2006; З. М. Туркан, Владичански двор епархије Банатске, Вш 2006; Црква, календар СПП за 2006; А. Ђурановић, Српска православна парохија у Даљу, Даљ 2007; Културно наслеђе Војводине, Н. Сад 2008; Б. Карталовић, „Касни изградња Владичанског двора", Политика, 7. II 2008; Р. Кулунџија, Р. Радујковић, Саборни храм Христа Спаситеља: православни храмови у Бањој Луци, Бл 2009; Д. Шућур, Бањалучка епархија за вријеме епископа др Василија (Костића), 1947--1961, Бл 2009; М. Радека, Горња Крајина: Карловачко владичанство, Зг 2010.
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)