ВРДНИК

ВРДНИК, село у Срему, на јужној падини Фрушке горе, смештено на раскрсници локалних путева, који га повезују са општинским центром Иригом (9 км), Новим Раковцем на подунавском путу (13 км) и суседним селом Јазак (3 км). Око 2 км северно од В. налази се угарска тврђава, коју су Турци порушили 1521, након чега није обнављана. Маркантне руине још увек постоје. Савремено село налази се у долини Великог потока и први пут се помиње 1702. Северно од села налази се манастир Раваница (први помен из 1566/67) и његов прњавор (село манастирских кметова). Почетком XIX в. на манастирском поседу откривене су наслаге квалитетног мрког угља. Већа експлоатација почела је средином истог века. За транспорт угља 1889. изграђена је и железничка пруга до Руме, која је после затварања рудника демонтирана. Рад у руднику захтевао је стручну радну снагу, која је долазила из читаве монархије и за коју су у близини села изграђена два велика радничка насеља, Стара Колонија и Нова Колонија. Временом су неаграрне функције В. постале доминантне. Рудник је због нерентабилности затворен 1969, а у селу су, ради запошљавања рудара, отворена три мала индустријска погона. Када је 1931. поплављен један руднички коп, констатовано је да је та вода термална и лековита. Убрзо је изграђена мала бања локалног значаја. После затварања рудника она је проширена, изграђени су велик хотел и лечилишни комплекс, отворени и затворени базен с термалном водом, чиме је значај бање порастао. У близини је изграђен већи број приватних пансиона и викенд-кућа, а село је временом добило и значајне туристичке функције.

Развој насеља био је толико брз да је оно 1961. имало више становника од општинског центра Ирига. После затварања рудника наступила је регресија. У В. је 2002. било 3.704, а 2011. 3.092 становника (75,2% Срба и мање групе Мађара, Русина и др.). Највећи број активног становништва био је запослен у индустрији (26,1%) и здравству (13,7%), док су пољопривредна занимања ангажовала само 6,7% активних. В. је морфолошки сложено насеље. Старо село има све карактеристике фрушкогорских насеља насталих у проширењима долина потока са мало елемената планске градње и улицама оријентисаним правцем долине. Севернији прњавор има већу густину градње, улице су уже и имају мрежаст распоред, а на морфологији насеља очувани су многи знаци сиромаштва манастирских кметова. Стару и Нову Колонију чине типске радничке куће ушорене у улице (са мало изузетака у Старој Колонији). Између прњавора и Нове Колоније изграђен је већи комплекс нових вишеспратних зграда са становима за запослене у руднику, грађеним после II светског рата. Бањски комплекс налази се између прњавора и Старе Колоније. Фазни развој В. учинио је да у њему није формиран јединствен центар насеља.

С. Ћурчић

Остаци утврђења на јужним падинама Фрушке горе познати су и под називом Врдничка кула, а налазе се на врху брега изнад насеља. В. се први пут помиње 1315. као Rednak, Rednuk, Regnicz. Утврђење је имало издужену полукружну основу са улазном капијом на источном делу бедемске ограде. Поред ње налазила се кула правоугаоне основе са заобљеним угловима. На очуваном делу јужног зидног платна постоје ојачања у виду контрафора. У средишњем делу утврђења налази се добро очувана некадашња главна кула (донжон), полукружне основе. Изнад приземног, засведеног дела имала је још две-три етаже. Улаз у кулу налазио се у равни једне од етажа. У оквиру зидова ове куле постоје остаци засведених прозора, намењених за дејства стрелаца. Према одликама своје архитектуре са елементима готичког војног градитељства кула највероватније потиче из ХIV или почетка XV в. У В. нису вршена археолошка истраживања тако да се не располаже поузданим подацима о некадашњем изгледу и етапама грађења утврђења.

М. Поповић

У епици В. се помиње и као Брдник. Епска атрибуција: „под гору Врушкињу". Као мађарски град, помиње се први пут 1315. Од града су остали само кула донжон, остаци још једне мање куле и део зида. Та већа кула је због своје чврстине и снаге ушла и у пословицу: „Док је Врдничке куле" (у значењу: дуго, заувек). У В. су се неко време налазиле мошти кнеза Лазара пре него што су у другој половини XX в. враћене у његову задужбину. Оба манастира -- и врднички и ресавски -- носе исто име: Раваница, услед чега је у епици повремено долазило до забуне. На пример, за разлику од Вукових песама са истим насловом (Зидање Раванице, Вук II, 35, 36), где кнез Лазар гради цркву „у Ресави, крај воде Равана", песма Зидање Раванице (Вук САНУ, II, 28) сасвим погрешно у тај контекст ставља врднички манастир. Извор овакве забуне могао је бити само певач из Срема који није имао разлога да сумња у јединственост и аутентичност сремске Раванице.

М. Детелић

Врдничка Раваница један је од најзначајнијих и некада најбогатијих манастира, изграђен на јужним обронцима Фрушке горе у оквиру насеља, што је јединствен случај. Манастирска црква посвећена је Вазнесењу Христовом а храмовна слава је Видовдан. Према предању стари храм, посвећен Св. Јовану Крститељу, подигнут је за време сремског митрополита Серафима у предтурском периоду, пре 1521. Манастир се први пут помиње у турском попису 1566--1567. „као манастир Светог Јована у близини вароши Врдника". Током аустро-турских ратова 1688--1689. тешко је страдао. Порушену цркву обновили су раванички монаси приликом повратка из Сентандреје населивши манастир 1697. Са собом су донели мошти светог српског кнеза Лазара које су положили у храм и успоставили ново посвећење, Вазнесење Христово, чиме су повезали манастир В. са Лазаревом Раваницом у Србији. Осим кнежевих моштију калуђери су пренели и ризницу манастира Раванице. Стари храм није био живописан, а олтарска преграда настала 1743. ктиторством раваничког игумана Стефана Зорановића дело је зографа Станоја Поповића. Године 1724. уз цркву је дозидана припрата, јужни део конака подигнут је 1723, а северни 1739.

Како се косовски култ, подстакнут преносом моштију кнеза Лазара у В., брзо ширио међу Србима северно од Саве и Дунава, претварајући се током XVIII столећа, као и други култови српских владара светитеља, у јединствени инструмент модернијих схватања историје, националне и политичке свести, затечена црква, као место ходочашћа, постала је претесна. Монаси су 1759. за подизање нове цркве тражили помоћ митрополита Павла Ненадовића који је исте године наручио планове за нови храм и конаке. Због недостатка новца градња је одложена до 1785. када су по налогу архиепископа Мојсеја Путника начињени нови планови по узору на цркву манастира Шишатовца, према којима је данашњу грађевину подигао зидарски мајстор Корнелије из Новог Сада. Градња започета 1801. трајала је десет година и црква је посвећена 10. VI 1811. Мошти кнеза Лазара пренете су на Видовдан уз присуство карловачког митрополита Стефана Стратимировића.

Црква манастира В. је велика једнобродна грађевина, с полукружном централном апсидом на источној страни и правоугаоним певницама са северне и јужне стране, над којима се уздиже несразмерно мало кубе без постоља. Над припратом је хорска галерија, а над западном фасадом троспратни звоник. Олтарску преграду нове цркве резао је карловачки дуборезац Марко Вујатовић. Иконе, певнице, архијерејски трон и зидне слике над сводовима цркве насликао је Димитрије Аврамовић (1851--1853), док је позлата иконостаса дело Петра Чортановића. У трпезарији је између 1771. и 1775. монах Амвросије Јанковић, поред живописа на своду, насликао једну од првих историјских композиција српског барокног сликарства, монументалну Косовску битку, чији је ктитор, према тексту на картуши, 1776. био Давид Рацковић из Новог Сада. Слика је, међутим, уништена. У II светском рату манастир није разаран, али је опустошен. Данас га чине црква, три крила конака и оградни зид са источне стране, на којем се налази улаз у манастирску порту.

М. Костић

Предање изградњу ставља у време београдско-сремског митрополита Серафима, а јеромонах Стефан (Зорановић) писац прве хронике о манастиру Врднику (1462--1768) наводи 1462. као годину изградње. У турском попису 1566. забележено је да су се монаси разбежали када је затражено да плате откуп од 3.000 акчи. Била је то акција „продаје цркава и манастира" султана Селима II, који је, с образложењем да нису платили пореске дажбине на своја имања, зграде и храмове, од времена турске власти принудио сремске манастире да плате велики откуп како би и даље опстали. У противном, продавани су и власник је могао да их поруши. Обавезе В. исплатио је Пејо из Купиника, па је манастир уписан на његово име. Наметнуте су велике пореске обавезе: 60 акчи на име ушура, 200 на име жировнине и 1.819 на име бадухаве. Имање је било знатно и обухватало је њиве, баште, винограде и ливаде, а како је опадало тако су дажбине смањиване. Већ у пописима 1578. и 1588. помиње се као сиромашан манастир без пореских обавеза. Први храм зидан је под утицајем традиционалне архитектуре, тј. рашке градитељске школе: једнобродна грађевина тролисне основе, тј. с крстом у основи, масивних зидова од камена, сводови од опеке, на пресеку укрштених осовина осмострана купола са узаним прозорима, полукружни олтар, брод са четвртастим певницама и притвор који од брода дели преградни зид. Зидови окречени и без живописа, а храм је био покривен храстовом шиндром. Ризница је била богата делима уметничке и историјске вредности: хаљина кнеза Лазара, покров од црвене свиле Похвала кнезу Лазару, вез монахиње Јефимије, надбедреник од свиле из XV в., позлаћен путир из 1692, кивот од сребра украшен позлатом и филиграном, рад кујунџије Николе Недељковића из Ћипровца из 1705. и неколико икона из XVIII в. Усташе су у време окупације све пренеле у Загреб, али је после рата део враћен и смештен у Музеј СПЦ у Београду. Међу њима и Јефимијин вез. В. има две капеле: Светог Саве у северном крилу конака и Светог цара Константина и царице-мајке Јелене на извору.

Р. Милошевић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I--II, Бг 1902--1903.

ЛИТЕРАТУРА: С. Попић, Опис манастира Врдника-Раванице у Срему, Ср. Карловци 1898; Д. Руварац, Опис српских фрушкогорских манастира 1753, Ср. Карловци 1903; Р. Шмит, Ђ. Бошковић, „Средњовековни градови у Војводини", у: Војводина, I, Н. Сад 1939; А. Дероко, Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Бг 1950; Ј. Севдић, „Преостали сликарски радови Амвросија Јанковића", Грађа за проучавање споменика културе Војводине, 1958, II; М. Марковић, Географско-историјски именик насеља Војводине, Н. Сад 1966; Д. Медаковић, Српски сликари XVIII--XX века, Н. Сад 1968; П. Васић, Димитрије Аврамовић, Бг 1970; О. Милановић Јовић, П. Момировић, Фрушкогорски манастири, Н. Сад 1975; Л. Шелмић, „Уговори Димитрија Аврамовића и Петра Чортановића са управом манастира Врдника", Грађа за проучавање споменика културе Војводине, 1978, VIII--IX; „Нови подаци о зографу Станоју Поповићу", РВМ, 1980, 26; В. Матић, Архитектура фрушкогорских манастира, Касно-средњовековне црквене грађевине, Н. Сад 1984; Б. Кулић, Н. Срећков, Манастири Фрушке горе, Н. Сад 1994; С. Ћурчић, Насеља Срема -- географске карактеристике, Н. Сад 2001; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; Д. Медаковић, Фрушкогорски манастири, Н. Сад 2010; Света Гора фрушкогорска, Н. Сад 2010; Врдник Раваница, Н. Сад 2010; Б. Тодић, Радови о српској уметности и уметницима XVIII века, Н. Сад 2010.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)