ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ, архиепископ, црквени отац, светитељ (Цезареја, Кападокија, око 329 – Цезареја, 14. I 379). Епископ Цезареје у Кападокоји (од 370/371). Потицао је из хришћанске породице: двојица браће су били епископи, а сестра монахиња. Школовао се у Цариграду и Атини и осим хришћанског стекао и сјајно класично образовање. У Атини је упознао Григорија Назијанског, такође потоњег великог црквеног оца, и то пријатељство је трајалао читав живот. Са њим и са својим млађим братом Григоријем из Нисе В. чини „велику тројицу" Кападокијаца који у историји источног богословља заузимају веома истакнуто место негде на средини између александријске и антиохијске школе, са срећном комбинацијом мистике и реализма, црквеног предања и хеленистичке филозофије. Своју давнашњу жељу да се бави реториком В. је рано заменио монашким животом, па је путовао по манастирима Египта и Сирије, да би се заједно са Григоријем Назијанским настанио близу Неоцезареје у Малој Азији. Уследио је један од најплоднијих периода у његовом животу. Учествовао је у христолошким распрама везаним за аријанску јерес и умногоме допринео победи Никејске догме на Другом васељенском сабору у Цариграду 381, мада се упокојио две године раније. Подстицао је активну економску, друштвену и културну улогу монаха, а манастире видео као скуп духовне браће који живе и раде заједно. Последње године живота провео је као епископ Цезареје у Кападокији. Захваљујући чињеници да је био веома читан и преписиван, његова писана заоставштина сачувана је у целости. Почев од једне сачуване синајске иконе из VII в., лик В. се веома често појављује у црквеном сликарству са карактеристичном шиљатом црном брадом и узаним лицем.

Радивоје Радић

Сјајан писац, написао је много богословских дела, беседа, тумачења Светог Писма, канонских правила и Литургију која се служи десет пута у години. Организовао је монашки живот и написао Монашка правила (у две верзије: краћа и шира) дајући предност општежитељном облику монаштва. Делом О Духу Светом поставио је темељ православне пневматологије, тј. православног учења о Духу Светом, трећем лицу Свете Тројице. Празновање успомене светог Василија 1/14. јануара почело је у старини, а касније на тај дан смештен је и празник Обрезања, који народ зове Мали Божић. Обележен је обичајем да домаћице овог дана спремају пшеничне колаче са кајмаком зване „василице" (у Вуковом Рјечнику – васиљице). Иако име упућује на спомен Св. Василија који се празнује тог дана, василице пре треба довести у везу с обрезањем Христовим и треба их посматрати као дар осмодневном Исусу. Народ је по угледу на бабине у свакодневном животу, тј. посете породиљи и новорођеном младенцу, овим колачима чашћавао новорођеног Богомладенца и Његову Мајку. Вук Караџић пише да су породиљи до седам дана доносили част (пите, уштипке, али и пиће), а „ђетету дарове, те се часте и веселе". Вук као да је и сам сумњао у везу васиљица и Св. Василија, јер у Рјечнику превод васиљице на латински као „хлеб Светог Василија", ставља под знак питања: „panis Sanct Basilii (?)".

Радомир Милошевић

ИЗВОР: Г. Богослов, „Надгробно слово Великом Василију уз митолошка тумачења Аве Нона", (прир. Ч. Миловановић), Бг 2001.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Житија светих за јануар, Бг 1972; P. Fedwick (ур.), Basil of Caesarea: Christian, Humanist, Ascetic, Toronto 1981; А. Јевтић, Патрологија, II, Бг 1984; Д. Богдановић, Свети оци и учитељи цркве. Мала приручна патрологија, Бг 1989; Г. Флоровски, Источни оци IV века, ВБ 1997; Енциклопедија православља, I, Бг 2002; Православная энциклопедия, VII, Москва 2004.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)