ВУК СТЕФАН КОТРОМАНИЋ

ВУК СТЕФАН КОТРОМАНИЋ, бан, кнез (?, око 1342 -- Босна, после 1374). Син кнеза Владислава и Јелене (Јелисавете) Шубић, млађи брат бана и краља Стефана Твртка I (1353--1391). Први пут се помиње 1353. у повељи коју су издали „господин" кнез Владислав, кнегиња Јелена и бан Твртко, а потом и наредне године, након што се с мајком вратио с двора угарског краља Лудовика (Лајоша) Анжујског (1342--1382). Разлог њиховог одласка било је регулисање вазалних односа новоизабраног босанског владара, али познији догађаји сугеришу и другачији мотив. В. је настојао да добије удео у државној власти, као и посебну територију којом би управљао. У том смислу је сугестивна потврда краља Лајоша из 1357. да бан Твртко и кнез В. владају банатом Босне и Усоре. До потпуног раскола међу браћом дошло је фебруара 1366, када је В. подигао оружану побуну против бана Твртка и потом био проглашен за бана под именом Стефан (Стјепан), што говори о његовој амбицији да се устоличи на босанском престолу. Подршку су му пружили Дабишићи, властела из Подриња и хумски казнац Санко Милтеновић, али је ситуација била толико озбиљна да се бан Твртко с мајком склонио на угарски двор. Пошто је добио војну помоћ, бан се вратио у државу. На његову страну прво је прешла усорска властела, затим и босанска, те је бан В., оставши без подршке и упоришта у земљи, био принуђен да потражи уточиште у Дубровнику. У град се идуће године упутио и бан Твртко, али покушаји дубровачке владе да посредују у измирењу браће нису уродили плодом. Бан В. апеловао је 1368. код папе Урбана V да га као католика узме у заштиту од брата који му је одузео закониту баштину. Није познато да ли је бан В. све време боравио у Дубровнику или, можда, и на територији жупана Николе Алтомановића. У тексту једне лоше преписане повеље из 1370. или 1374. Твртко и (Вук) Стефан наводе се као банови, а за њихово измирење био је заслужан властелин Стјепан Рајковић. Последњи помен В. потиче из 1374, када се јавља с титулом „младог бана" (iunior banus), у повељи којом је бан Твртко даровао неке поседе босанској бискупији у част свог венчања. Већ идуће године, у двема повељама Дубровнику, бан Твртко је једини и суверени владар Босне и свих босанских земаља, док се В. губи траг из извора.

ИЗВОРИ: Ђ. Шурмин, Хрватски споменици, I, Зг 1898; L. Thallóczy, Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Мittelalter, Мünchen--Leipzig 1914.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, Краљ Твртко I Котроманић, Бг 1925; Ј. Шидак, „O вјеродостојности исправе босанског бана Твртка Стјепану Рајковићу", Зборник радова Филозофског факултета у Загребу, 1954, 2; С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Бг 1964.

Ј. Мргић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)