ВЕШТАЧКО СРОДСТВО

ВЕШТАЧКО СРОДСТВО, веза међу људима која није крвна него пријатељска, а која се у традиционалном друштву цени више него крвно сродство. Има у народу релативно дугу традицију и веома много се поштује, те је због тога у народу кршење в. с. веома ретко. Кнез Милош је уредбама указивао на светињу в. с. и на тај начин забрањивао његово евентуално кршење. В. с. се релативно лако склапало. Било је довољно са неким успоставити везу и назвати га одређеним сродничким именом (нпр. кум, побратим, посестрима), па се позвани, без икаквог церемонијала, већ сматрао сродником о чије се сродство није смело огрешити. Ипак у неким случајевима се морао обављати и одређени церемонијал. У в. с. спада: сродство по млеку (прво задајање), кумство, побратимство, посестримство, поочинство и домазетство. У народу су постојале и породичне задруге у којима је по принципима породичне заједнице живела чељад која међусобно није била сродна. Овакве несродничке задруге често су функционисале успешније од сродничких, породичних задруга. Сродство по млеку настаје тако што иста мајка стицајем околности задоји два детета која нису крвно сродна. То сродство је важило само за децу коју је задојила иста жена, али не и за остале чланове из њихових породица. Ова деца су се међусобно сматрала браћом и сестрама, а жена која је их је задојила поштована је као да им је била права мајка.

Кумство спада у категорију веома поштованог духовног сродства. Потиче из претхришћанског периода, а позната су три облика кумства. Једно се зове мокро, а два су сува: мокро кумство је крштено, једно суво је венчано, а друго је шишано. Шишано кумство је старије и представља остатак претхришћанског времена. Кум, кума и чланови њихове породице су у посебном поштовању. Поштују се у сваком погледу више од крвних сродника. Кум замењује кумчету рођеног оца и однос између њих сматра се једнаким односом између оца и свог рођеног детета. Кум је, по народном веровању, важнији од оца. Он може да прокуне и његову клетву. Бог је примао пре него очеву или мајчину клетву. Што кум прокуне, сматра се, никада среће нема.

Побратимство је обичај по којем два мушкарца, који нису у крвном сродству, склапају пријатељство по посебном церемонијалу. У средњем веку су постојали изрази „побрат" и „посестра". Постојао је и црквени обред побратимства – „чин Братотворениа", али је он у Српској цркви укинут због злоупотреба. Склапање побратимства праћено је заклетвом, мешањем крви, испијањем помешане течности, опасивањем једним појасом. Братимљење се у доба хришћанства обављало у црквама врло свечано, уз нарочите молитве. Побратимство је поштовано као право сродство, па је и однос лица морао бити као између брата и сестре. Циљ склапања братства је био да се осигура, прошири и учврсти пријатељство између две породице и њихове шире заједнице. Побратими су били дужни да један другога помажу и, ако је потребно, чак учествују и у крвној освети. Побратимство је могло настати и као последица мирења крвне освете. У оквиру побратимљених породица и њихових заједница нису се могле склапати брачне везе. Посестримство је церемонијал склапања пријатељства између две особе женског пола. Разлози склапања посестримства, као и побратимства, личне су и друштвене природе и обављају се по сличном церемонијалу као и побратимство.

Посињење или усињење мушког детета је у српском народу познат обичај. Деца се обично усвајају до седме године живота. Посињење се врши одређеног дана, јавно, свечано, пред старешинама, сељанима, братственицима и сродницима. Помајка и поочим пред сведоцима потврђују да је то њихово дете и да му после смрти остављају све што је њихово. Посињеник може бити из најближе родбине или из непознате породице. Посињење се врши по устаљеним обичајима који симболизују порођај. Посињеник добија помајку и поочима који замењују његове родитеље. И црква има удела при усињењу, па тако долази до мешања народних обичаја и црквених елемената. Старање правих родитеља над усвојеником престаје, преузимају га поочим и помајка који брину о њему као о свом рођеном детету. Посинак се више не сматра сином правих родитеља, него усињењем прихвата поочима и помајку за своје праве родитеље. Он напушта дотадашње презиме, узима презиме поочима и ступа у сродство са читавом његовом фамилијом. Посинак прима славу поочима и предаје је својим потомцима као прави син. Од поочима добија у наслеђе његово покретно и непокретно имање, а губи право на имање свога правог оца. Уколико посинак не би био захвалан према поочиму и помајци и не би испуњавао дужности према њима, они су имали право да га отпусте и да га за време које је провео у њиховом дому исплате као најамника. То се ретко дешавало.

Домазетство је као друштвена институција било познато у српском народном животу. Родитељи који имају само женску децу могли су момку дати једну ћерку за жену и довести га да живи заједно са њима у њиховој кући. Овако призећени човек се у народу назива: домазет, домазетовић, призет, уљез, миражџија. Улазећи у кућу свога таста, домазет прекида везу са кућом својих родитеља и наставља да, као зет, живи код таста и таште. Домазет добија од таста и таште њихову целокупну покретну и непокретну имовину. У неким случајевима домазет је узимао презиме свога таста и преносио га на своју децу. На тај начин настављао је традицију породице из које се оженио. Али, пошто домазет не ступа у сродство као син него као зет, најчешће задржава своје презиме.

Несродничка породична задруга је била позната као институција у српским селима све до почетка друге половине XX в. У оваквим задругама су, по међусобном договору, биле окупљене породице које нису биле у крвном сродству, ни по мушкој ни по женској линији. Понекад су се међу породицама које су на овакав начин улазиле у породичну задружну заједницу склапала побратимства. Али, склапање в. с. ипак је знатно више замењивано склапањем пријатељства као шире друштвене институције. Било је и несродничких породичних задруга у које су се укључивале удовице које су се са својом децом враћале у свој род. У оваквим несродничким породичним задругама, поред инокосних породица, налазиле су се и неудате кћери или сестре које су остале без браће. Понекад је и имућан човек, који је оскудевао у радној снази, приступао оваквим несродничким задружним заједницама. В. с., као категорија, имало је посебан друштвени и економски значај. Решавало је одређене друштвене и животне проблеме. Развијало је пријатељство међу суседима и решавало многа животна и практична питања из економског и друштвеног живота.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, Наш народни живот, II, Бг 1930; IV, Бг 1931; Б. Дробњаковић, Етнологија народа Југославије, Бг 1960; Енциклопедија православља, III, Бг 2002.

Петар Влаховић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)