ВИТАНОВИЋ, Слободан

ВИТАНОВИЋ, Слободан, романиста, универзитетски професор (Београд, 3. VI 1928 – Београд 10. II 2007). Дипломирао 1956. на Групи за француски језик и књижевност Филозофског факултета у Београду, постдипломске студије завршио 1958, а 1961. одбранио докторску дисертацију Андре Жид и француски класицизам (Бг 1967). Универзитетску каријеру на Филолошком факултету започео 1960, а 1977. изабран је за редовног професора. Обдарен способношћу за танане анализе и велике синтезе, кадар да продре у скривена значења књижевног дела, своја тумачења књижевности преносио је не само у Београду него и студентима неколико других универзитета (у Бордоу, Екс Марсеју и Паризу, где је у више наврата био професор по позиву). Главна област његовог изучавања била је француска књижевност XVII в. (Поетика Николе Боалоа и француски класицизам, Бг 1971) и проблем периодизације француске књижевности (Епохе и правци у француској књижевности, Бг 2006), у чијем је истраживању примењивао тековине модерне књижевнокритичке мисли. Српском књижевношћу бавио се са компаратистичког становишта, а посебно је изучавао дело Јована Дучића (Јован Дучић у знаку Ероса, Бг 1990; Јован Дучић у знаку Аполона и Диониса, Бг 1994; Јован Дучић у знаку Атене, Бг 1997). Бавио се и историјско-политичким темама (Преиспитивања, Ср. Карловци – Н. Сад 1997) и друштвено-политичким радом. Био је члан Извршног одбора и потпредседник Београдског центра Европског друштва за културу, потпредседник удружења независних интелектуалаца „Апел 50", председник Друштва пријатеља Француске и носилац француског одликовања Легија части („витез").

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Новаковић, „Слободан Витановић", ФП, 2007, XXXIV/1; М. Павловић, Катедра за француски језик и књижевност у Београду, Бг 2008.

Јелена Новаковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)