ВОЈИХНА

ВОЈИХНА, властелин (?, крај XIII или почeтак XIV в. -- ?, пре 1370/71). Угледни племић из доба српског царства. Био је у сродству са царем Стефаном Душаном који га у једном документу из 1348. назива „властелином суродником царства ми братучедом". Пред крај Душанове владавине, вероватно пре 1350, понео је титулу цезара (кесара), трећу по рангу међу царским достојанствима. После Душанове смрти (1355) постао је најугледнија личност на двору царице удовице Јелене (Јелисавете) у Серу. У историографији је углавном познат као отац чувене српске песникиње Јефимије и господар града Драме. Међутим, В. је управљао знатно већом територијом која се протезала од југоисточних граница Царства до Струме и планине Беласице на северозападу. Ова област, у чијем се средишту налазио град Сер, претеча је државе његовог зета деспота Јована Угљеше. Године 1357. успешно се супротставио нападу цара Матије Кантакузина, сина бившег византијског цара Јована VI, којег је поразио и неко време држао у заробљеништву. О години рођења и смрти цезара В. немамо прецизних података. На основу једне Угљешине повеље из 1370/71. сазнајемо да више није међу живима и да је сахрањен у манастиру Хиландару.

ИЗВОРИ: ВИИЈ, VI, Бг 1986; С. Бојанин, „Повеља деспота Јована Угљеше о даровању села Акротир и катуна Зарвинце манастиру Хиландару (1. септембар 1370 -- 31. август 1371. године)", ССА, 2008, 7.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Ферјанчић, „Севастократори и кесари у Српском царству", ЗФФБ, 1970, XI/1; Р. Михаљчић, Крај српског царства, Бг 1975; Историја српског народа, I, Бг 1981; С. Ћирковић, „Област кесара Војихне", ЗРВИ, 1995, 34; Д. Поповић, „Сахране и гробови у средњем веку", у: Г. Суботић (ур.), Манастир Хиландар, Бг 1998.

С. Бојанин

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)