ВЛАДИМИРОВ, Василиј Сергејевич

ВЛАДИМИРОВ, Василиј Сергејевич (Владимиров, Василий Сергеевич), математичар, универзитетски професор (Дјаглево, Лењинградскa област, 9. I 1923 – Москва, 3. XI 2012). Завршио је Математичко-механички факултет Лењинградског универзитета 1948, а 1960. докторирао на Математичком институту „В. А. Стеклова", где је од 1948. прошао сва научна звања. Од 1964. професор је на Московском физичко-техничком институту. За дописног члана Академије наука СССР изабран је 1968, а за редовног 1970. Основна преокупација била му је математичка физика која се бави конструкцијом и изучавањем математичких модела физичких феномена. Крајем 50-их година ХХ в. све јасније се истицала потреба коришћења и развијања математичког апарата ствараног на новим идејама и резултатима у математици. У квантној теорији поља, као и у другим деловима математичке физике, физичке величине јављају се као уопштене границе класа аналитичких функција више комплексних променљивих холоморфних у пригодно одабраним областима одређеним аксиоматски. На исти начин јавља се и проблем конструкција обвојница холоморфности у тако одређеним областима, као и њихово интегрално представљање које би изражавало значење холоморфних функција преко њихових значења на главном делу границе конструисаних области. Све то се није могло решавати у границама „класичне математике". То је захтевало развијање нових области математике или суштинска проширења основе „класичне математике": теорију функција више комплексних променљивих, уопштене функције (посебно темпериране дистрибуције) и операције са њима, решавање парцијалних једначина у разним просторима уопштених функција, теорију Лијевих група, векторско-тополошке просторе и интегралне трансформације, теореме Тауберовог типа, суперанализу (математички апарат за израчунавање суперсиметрије у теорији поља и др.). В. је инострани члан ВАНУ од 1987, а САНУ од 1991. Учествовао је у подстицању и раду на заједничким пројектима Академије наука СССР, ВАНУ, а затим САНУ. Пројекти су се односили на асимптотско понашање уопштених функција – теорију и примену. Кроз ту сарадњу показало се да су „автомодельные" функције, које је он са својим сарадницима увео и које су незаменљив апарат у теорији уопштених функција, у ствари правилно променљиве функције Ј. Карамате. Ту чињеницу је В. доцније у књизи Многомерные тауберовы теоремы для обобщенных функций (Москва 1986) и потврдио.

ДЕЛА: „Об уравнении переноса честиц", Известия Академии наук СССР, серия математическая, 1958, 22, 1; „О построении оболочек голоморфности для областей специального вида", Доклады Академии наук СССР, 1960, 134, 2; Математические задачи односкоростной теории переноса частиц, Москва 1961; Уравнения математической физики, Москва 1967; „Analytic functions of several complex variables and axiomatic quantum field theory", Actes du Congres international des mathematiciens 1–10. sept. 1970, Nice, France. T. 3. Mathématiques appliquées (E.). Histoire et enseignement (F.), Paris 1971; „Автомодельная асимптотика причинных функции и их поведение на световом конусе", Теоретическяа и математическая физика, 1982, 50, 2.

ЛИТЕРАТУРА: А. А. Логунов (ред.), Василий Сергеевич Владимиров, Москва 1987.

Богољуб Станковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)