ВЛАДИМИРОВ, Василиј Сергејевич

ВЛАДИМИРОВ, Василиј Сергејевич (Владимиров, Василий Сергеевич), математичар, универзитетски професор (Дјаглево, Лењинградскa област, 9. I 1923 -- Москва, 3. XI 2012). Завршио је Математичко-механички факултет Лењинградског универзитета 1948, а 1960. докторирао на Математичком институту „В. А. Стеклова", где је од 1948. прошао сва научна звања. Од 1964. професор је на Московском физичко-техничком институту. За дописног члана Академије наука СССР изабран је 1968, а за редовног 1970. Основна преокупација била му је математичка физика која се бави конструкцијом и изучавањем математичких модела физичких феномена. Крајем 50-их година ХХ в. све јасније се истицала потреба коришћења и развијања математичког апарата ствараног на новим идејама и резултатима у математици. У квантној теорији поља, као и у другим деловима математичке физике, физичке величине јављају се као уопштене границе класа аналитичких функција више комплексних променљивих холоморфних у пригодно одабраним областима одређеним аксиоматски. На исти начин јавља се и проблем конструкција обвојница холоморфности у тако одређеним областима, као и њихово интегрално представљање које би изражавало значење холоморфних функција преко њихових значења на главном делу границе конструисаних области. Све то се није могло решавати у границама „класичне математике". То је захтевало развијање нових области математике или суштинска проширења основе „класичне математике": теорију функција више комплексних променљивих, уопштене функције (посебно темпериране дистрибуције) и операције са њима, решавање парцијалних једначина у разним просторима уопштених функција, теорију Лијевих група, векторско-тополошке просторе и интегралне трансформације, теореме Тауберовог типа, суперанализу (математички апарат за израчунавање суперсиметрије у теорији поља и др.). В. је инострани члан ВАНУ од 1987, а САНУ од 1991. Учествовао је у подстицању и раду на заједничким пројектима Академије наука СССР, ВАНУ, а затим САНУ. Пројекти су се односили на асимптотско понашање уопштених функција -- теорију и примену. Кроз ту сарадњу показало се да су „автомодельные" функције, које је он са својим сарадницима увео и које су незаменљив апарат у теорији уопштених функција, у ствари правилно променљиве функције Ј. Карамате. Ту чињеницу је В. доцније у књизи Многомерные тауберовы теоремы для обобщенных функций (Москва 1986) и потврдио.

ДЕЛА: „Об уравнении переноса честиц", Известия Академии наук СССР, серия математическая, 1958, 22, 1; „О построении оболочек голоморфности для областей специального вида", Доклады Академии наук СССР, 1960, 134, 2; Математические задачи односкоростной теории переноса частиц, Москва 1961; Уравнения математической физики, Москва 1967; „Analytic functions of several complex variables and axiomatic quantum field theory", Actes du Congres international des mathematiciens 1--10. sept. 1970, Nice, France. T. 3. Mathématiques appliquées (E.). Histoire et enseignement (F.), Paris 1971; „Автомодельная асимптотика причинных функции и их поведение на световом конусе", Теоретическяа и математическая физика, 1982, 50, 2.

ЛИТЕРАТУРА: А. А. Логунов (ред.), Василий Сергеевич Владимиров, Москва 1987.

Б. Станковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)