ВЕРСКЕ ШКОЛЕ

ВЕРСКЕ ШКОЛЕ, школе које оснивају верске заједнице у циљу верског образовања својих чланова, као и школе за припремање свештеничког кадра и сродних занимања. На српском простору раде школе православне и римокатоличке цркве, протестантске, исламске и јеврејске заједнице.

Православни верници у средњовековној Србији описмењивани су у парохијским и манастирским школама. Веронаука се учила у породици и у цркви на богослужењу. Премда има података да је и раније било активности у том погледу (нпр. по сведочењу Данила II, краљица Јелена је организовала подучавање властеоске женске деце), од времена деспота Стефана Лазаревића држава почиње да брине о описмењавању. Сеоска деца описмењују се у парохијским школама, а по градовима школу воде монаси. Описмењавање је подразумевало и основну катихизацију, што се види из Сказанија о писменех Константина Филозофа. Падом у турско ропство 1459. постепено се смањивао број свештеника и монаха, што је успорило катихизацију. Укидањем Пећке патријаршије (1766) Срби су остали без својих школа јер је турска власт просвету везивала искључиво за националну цркву. Због тога су морали да иду у грчке или бугарске школе. Сеобом на простор северно од Саве и Дунава 1690. Срби су верско знање стицали у својим вероисповедним школама које издржавају цркве и парохије. Школски закон из 1776. дозволио је Србима оснивање в. ш. које су радиле при свим манастирима. Било их је и у Војној граници, само на територији Петроварадинске регименте постојало је 25 в. ш. Нестале су када је Војна граница укинута а издржавање школа преузела држава или општина. На простору Босне било је више православних школа о којима су бринули црквено-школски одбори. У Сарајеву су 1866. две Енглескиње основале Православно-католичку школу за васпитање и образовање деце обе вероисповести. Спремање свештеничких кадрова вршено је у епархијским богословијама, а ослобођењем из турског ропства отворене су богословије у Србији. Више богословско образовање стицано је у Москви, Кијеву и Черновицама, ређе у Атини. Од времена краљевине постоји пет православних богословија (→ Богословије; → Богословско-учитељске школе), један богословски факултет (→ Богословски факултет) и једна академија (→ Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију).

Римокатолици су своје в. ш. у средњем веку ослонили на монашке редове при чему су фрањевци били носиоци свих активности за верско образовање верника и свештеника. Било је доста школа за катихизацију, а 1581. у Загребу основано је Гркокатоличко семениште за унијаћење Срба. Језуити су 1724. у Београду основали основну школу и гимназију. У БиХ в. ш. држе фрањевци, али оне служе као предспрема за даље школовање изван БиХ. После аустријске окупације школовање је подигнуто на виши степен. Тада су основани надбискупско семениште и гимназија у Травнику (1882), а богословија (1890) убрзо пресељена у Сарајево, касније добила ранг факултета. Фрањевци су у XIX в. по БиХ имали у више манастира тзв. кућна училишта, једно од њих је из Ливна пресељено у Сарајево, где од 1909. ради као Фрањевачка богословија, а од 1940. као факултет. У Мостару је 1895. отворена Фрањевачка богословија. Постојале су и три римокатоличке гимназије (Широки Бријег, Високо, Травник), у којима се добијало опште образовање као предспрема за богословско образовање. У Суботици од 1962. ради римокатоличка четвороразредна класична верска гимназија „Паулинум", са семеништем, а од 1993. Теолошко-катихетски институт за образовање катихета, са наставом на хрватском и мађарском језику. Крајем XIX в. католици отварају школе на албанском језику (Призрен, Пећ, Ђаковица), у којима се осим писмености изучава римокатоличка веронаука. У Црној Гори школе за описмењавање и веронауку повремено су, од XVII в., радиле при бенедиктинским манастирима (Св. Спас у Бару, Св. Марија у Будви) и бискупским седиштима у Рисну, Бару, Будви и Улцињу. Школовање свештеничких кадрова вршено је при бискупским седиштима, а од XVIII в. у доминиканским и фрањевачким манастирима. Од XIX в. милосрдне сестре отварају бројне в. ш. у Босни и Србији. У Краљевини Југославији било је девет римокатоличких богословија.

Протестантизам касно стиже на српски простор, али одмах оснива своје школе. Најразвијенији школски систем у Србији и бившој Југославији имају адвентисти. У Београду од 1992. раде Адвентистички теолошки факултет и Институт за верску наставу по двогодишњем програму за вероучитеље и лаике, у Раковици Дописна библијска школа. Евангелисти су у Београду крајем XIX в. имали приватну Евангелистичку школу, а у Новом Врбасу у првој половини XVIII в. Словаци са Немцима заједничку Нижу евангелистичку гимназију. Христова пентекостна црква основала је 1996. у Новом Саду Протестантско-теолошки институт.

Јеврејство је одувек водило бригу о образовању због чега је Талмуд проклињао родитеља који не шаље дете у школу. Било их је два нивоа: мелдар (основна) и јешива (средња). Верско знање стицано је у синагогама на суботњем окупљању. У Београду од 1617. постоји в. ш. и Виша теолошка школа. При њој је 1872. основана Друштвена школа за изображавање српско-јеврејске омладине, са циљем да јеврејска омладина научи српски, а Срби, Грци и Цинцари писменост. Течај је трајао шест месеци, а ученици су плаћали 16 гроша чаршијских. У Београду је 1940. отворена јеврејска гимназија али је укинута окупацијом. У БиХ било је в. ш. по многим градовима, а у Сарајеву Сефарди и Ашкенази имају посебне школе и Јеврејски средњи теолошки семинар. У Сарајеву је 1928. основана школа за рабине.

Ислам са турским освајањем одмах отвара своје в. ш. При свакој џамији постоји мектеб (школа) или сибјан-мектеб (дечја школа), где су за три године изучавани арапско писмо и Куран. При већим џамијама раде медресе са рангом средње школе, у којима је 9–12 година уз арапски изучаван ислам и шеријатско право. У Београду је било много мектеба и 12 медреса, а у Србији око 20 медреса. У Сарајеву од XVI в. раде медресе Фирдузбегова и Гази Хусревбегова као више в. ш. Аустријском окупацијом мектеби нису признати, зато су реформисани увођењем српског и немачког језика и световних предмета. После три године учења у мектебу дозвољен је наставак школовања. Руждије, исламске ниже средње школе, морале су да уведу књиговодство, рачун, француски и друге световне предмете да би добиле ранг нижих гимназија. Између мектеба и руждија биле су ибтадије (иптадије), идадије и адалије. У Сарајеву је 1887. отворена шеријатско-судачка школа, 1918. шеријатска гимназија, 1935. Виша исламско-шеријатска школа која је радила до доласка комуниста, а 1977. отворен је Исламски теолошки факултет. У Скопљу 1445–1947. ради Исабегова, а у време краљевине и Александрова медреса, обе са реформираним програмом. У Призрену од XVI в. ради Мехмед-пашина, у Ђаковици од XVIII в. Велика и Мала медреса, али су све медресе престале с радом 1946. када је у Приштини основана Медреса са рангом средње школе. У Црној Гори је тек после 1876. отворено неколико мектеба за муслиманску децу основношколског узраста. Исламска веронаука предаје се данас у основним и средњим школама у местима где су муслимани већинско становништво. Од 2001. у Београду ради средња школа медреса са планом да се развије у високошколску установу за спремање имама.

ЛИТЕРАТУРА: А. Чокић, Исламска вјерска организација, Тузла 1936; Д. Франковић, Повијест школства и педагогије у Хрватској, Зг 1958; Т. Марковић, Историја школства и просвјете у Црној Гори, I, Тг 1969; Језик, писмо и књига Јевреја у Југославији, Бг 1979; Н. Трнавац, Азбучник и типологија познатих школских институција, Бг 2004.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)