ВОДИЦА

ВОДИЦА, народни назив за празник Богојављења (6/19. јануар) потекао је од великог броја обичаја везаних за воду, реке, изворе и посебно црквено освештану воду (водицу). Богојављенска ноћ је ноћ у којој се догађају чуда, „отварају" се небеса па је пожељно у том тренутку помислити само једну жељу која ће се, верује се, остварити. Чудесна својства те ноћи се преносе посебно на воду па су у народној традицији били присутни обичаји да се рано ујутру одлази на реке и изворе, баци босиљак (на тај начин се вода светила) и захвати вода, са којом се поступало уз поштовање посебних ритуалних правила. Црквено освештење воде обично се обављало у црквеној порти, али у неким крајевима и на раскрсницама или у центру града. Богојављенска вода, како се верује, има велику чудотворну моћ коју добија на основу своје светости. Она се чува током читаве године у посебним посудама и има лустративну и профилактичку моћ. Не може да се „поквари", користи се у лечењу болесника, пије се за здравље, њоме се меси славски колач, прскају се кућа, укућани, њиве и стока ради здравља и берићета током читаве године.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1991; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, Српски митолошки речник, Бг 1998.

Л. Радуловић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)