ВУЈИЋ, Јоаким

ВУЈИЋ, Јоаким, књижевник, редитељ, преводилац (Баја, Мађарска, 20. IX 1772 -- Београд, 20. XI 1847). Школовао се у Баји, Калочи, Новом Саду, Сегедину и Пожуну (Братислави), где је и завршио Лутерански лицеум и студирао права на Римокатоличкој академији. Желећи да прошири своја знања и да научи италијански, француски и енглески језик, отишао је 1801. у Трст -- тих година један од великих центара српских трговаца и интелектуалаца -- и запослио се код богате породице Квекић као приватни учитељ српског и немачког језика. Братислава и Трст били су и његови први театарски универзитети. Високо образован, полиглота и жељан знања, В. је био и велики патриота. У Француску граматику за сербску младеж (Будим 1805) унео је дијалог у коме се помиње Карађорђе, говори о устанку, о заузимању градова и разлозима устанка. Био је то први дијалог, прва мала драмска минијатура која је објашњавала смисао Првог српског устанка. Са жељом да пређе у Србију, запослио се као учитељ у Земуну, али су га војне власти као непожељног вратиле у Бају. Он је, ипак, добро упамтио како је Вожд са устаницима 1806. заузео Београд јер је то дурбином гледао из Земуна и о томе је писао у Животоописанију. Убрзо је прешао у Пешту и на позив Срба из Сентандреје постао учитељ. У Пешти је доживео велико признање: лично од цара добио је похвалу као истакнути учитељ српске школе (1813).

Најважнији и за српску културу најзначајнији био је његов рад у области позоришта. Надахнут позориштима Италије, Аустрије и Мађарске, В. је успео да пронађе адекватне облике позоришног стварања за своју публику у Војводини и Србији и да -- уз помоћ православне цркве, српске школе, богатих родољуба и трговаца -- формира театарске радионице које је окупљао око једног или више позоришних пројеката/представа. Следбеник Д. Обрадовића и Е. Јанковића, градио је просветитељски театар, театар за народ. У Пешти се спријатељио са члановима Мађарске позоришне дружине, на чијем је челу био Иштван Балог који је 1812. у свом позоришту у „Рондели" приказао своје драмско дело Црни Ђорђе као затворену представу, само за Србе и Грке. Та представа била је прекретница у животу В. Превео је Балогово дело на српски језик и замолио за дозволу да га штампа, с намером да га приказује. Дозволу није добио, али је рукопис сачувао. Уз велику помоћ Балоговог мађарског театра приказао је Коцебуово дело Крешталица 1813. Била је то прва световна представа на српском језику. Он је затим приказао свој превод и прераду Коцебуовог дела Инкле и Јарика (премијера у Баји 1815), те своју прераду и адаптацију Црног Ђорђа (Сегедин 1815, Нови Сад 1815). Била је то храбра одлука будући да је знао за цареву забрану. Опет је стражарски спроведен у Бају. Желео је да српско позориште започне са приказом савременог живота, сликањем српске победе са Вождом и устанком, макар и у најтрагичнијим данима, храбрећи избеглице вером у поновно освајање Београда. В. је био цело једно позориште: преводилац, драматург, приређивач дела, редитељ, глумац, певач, позоришни педагог, главни организатор представе, аутор плаката, а сам је проналазио спонзоре и донаторе. За представе је закупљивао најбоље зграде и просторе, обично градска позоришта: у Пешти зграду „Ронделе" Националне мађарске позоришне дружине, у Темишвару Градско позориште и Српски магистрат, у Сегедину Градско позориште, у Новом Саду зграду у функцији Градског театра, у Араду Градско позориште у Магистрату, а у Крагујевцу је имао посебно саграђену позоришну дворану. После успешног завршетка Другог српског устанка и преласка српске престонице у Крагујевац, В. је 1835. успео да при оснивању просветних и културних установа међу њих на велика врата уведе и позориште. Тако је код кнеза Милоша остварио свој сан: постао је директор Књажеско-сербског театра. Био је то први дворски театар у Срба. На располагању је имао Шлезингеров Књажевски оркестар, хор, имао је изграђену зграду и шефа техничке службе, сценографа и друге помоћнике. Реквизите је сакупљао са Книћанином идући од куће до куће. За годину дана, 1835--1836, приказао је у Крагујевцу осам представа које су игране само када је Милош захтевао. Када се књаз 1836. вратио из Цариграда, из службене посете султану, В. је припремио две значајне представе: Паденије Сербије у време Светог књаза Лазара у 16 представљенија и Востановленије Сербије чрез Свјетлог књаза Милоша у 10 дјејствија. Приказан је и Бој на Чачку, а кнегињу Љубицу играо је Сретен Л. Поповић.

Кроз његов „театарски универзитет" прошло је преко 200 младих људи који су ту стекли први наук о позоришту и учинили прве кораке на сцени. Они су настављали његово дело, стварали нове театарске групе које су припремале нове позоришне „пројекте" широм пространстава на којима су живели Срби. В. је на тај начин чврсто утемељио грађански, национални театар који је постао природна својина грађанског сталежа српског народа. Почео је са Коцебуовом Крешталицом певајући песму слободи и слободној птици 1813, а завршио са Стеријиним Кир Јањом 1839. у Панчеву. При валоризацији и ревалоризацији старије српске књижевности оштро је, међутим, критикован (Ј. Скерлић, П. Поповић и др.) његов славјаносербски језик и супротстављање језичкој реформи Вука Караџића и Копитара. Негативне оцене удаљиле су и позоришне ствараоце од његових дела. Његови преводи и прераде играни су, ипак, у скоро свим фазама рада српског, па и хрватског театра: 1835/36. у Дворском театру књаза Милоша у Крагујевцу; 1838/39. у Летећем дилетантском позоришту у Новом Саду; 1840--1842. у Загребу, у оквиру Домородног театралног дружтва; 1841/42. у Београду у Театру на Ђумруку; 1847/48. у Београду у Театру „Код јелена"; 1857. у Крагујевцу у част доласка кнеза Александра Карађорђевића; 1857/58. у Омладинском позоришту у Београду; 1860. у Новом Саду, где је његова дела играла позната дружина Јована Кнежевића.

Његова дела била су, затим, заборављена и није их било на репертоарима наших највећих театара. Тек 1899. у Београду, приликом прославе 30-годишњице Краљевског српског народног позоришта, било је одржано посебно вече у његову част када су одигранe Апотеоза Јоакиму Вујићу М. Митровића и Награжденије и наказаније и Љубовнаја завист чрез једне ципеле В. Чувени глумац Чича Илија Станојевић играо је В. и био редитељ целе прославе. Ово је уједно последња представа Националног театра грађена на делима В.

Поновно обраћање његовим остварењима започело је после 1950, када је Мирослав Крлежа у првој свесци загребачког часописа Сцена објавио студију у којој је исказао уверење да питање В. и његових дела треба да буде ствар нарочите експертизе која би преиспитала негативно мишљење, какво је заступао Скерлић. Сценско оживљавање његових дела започео је 1957. редитељ Јосип Кулунџић, а већ 1958. представа Театар Јоакима Вујића, коју је у Атељеу 212 режирао Владимир Петрић, доживела је велики успех, а редитељ је за ову поставку 1959. добио награду за режију на Стеријином позорју у Новом Саду. В. Петрић је ово дело поставио и на телевизији (Београд), вративши тако В. поново у наше театре и домове.

Поред великих заслуга за српско позориште, В. је делима Путешествије по Сербији (Будим 1828), Животоописаније (Карловац 1833), Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму (Бг 1845) и др. заслужан и за стварање читалачке публике у Срба.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, Предговор, у: Путешествије по Сербији Јоакима Вуича, Бг 1901; H. Кindermann, Theatergeschichte Еuropas, 5--6, Salz-burg 1962, 1964; В. Петрић, Театар Јоакима Вујића, Бг 1965; Ј. Кулунџић, „Јоаким и сцена", Сцена, 1968, 1; Б. Ковачек (ур.), Ј. Вујић. Изабране драме 1, 2, Бг 1987; А. Ујес, Позоришно стваралаштво Јоакима Вујића: поводом 175-годишњице прве позоришне представе у Срба 24. августа 1813, Бг 1988; Д. Бошковић (ур.), Јоаким Вујић, отац српског позоришта: зборник радова са округлог стола одржаног 12. фебруара 2005. године у Крагујевцу, поводом 170 година оснивања Књажеско-србског театра, Краг. 2008; A. Mitić, Theatertätigkeit Joakim Vujićs (1772--1847) im Kontext der Konstituierung der serbischen National-und Kulturidentität, Bochum 2010.

Алојз Ујес

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)