ВAРИЋАК, Владимир

ВAРИЋАК, Владимир, математичар, универзитетски професор (Швица код Оточца, Хрватска, 6. III 1865 – Загреб, 17. I 1942). На Филозофском факултету у Загребу апсолвирао је 1887, а професорски испит из математике и физике положио 1888. Прву годину службе провео је у Земунској реалци, а следеће две на Поморској школи у Бакру, годину дана је радио у реалци у Загребу, а потом у Осијеку, где је био професор и разредни старешина Милутину Миланковићу, који о њему у својим Успоменама пише са великим поштовањем и љубављу. Докторат из математике са темом о ножишним кривама В. је одбранио на ФФ у Загребу 1891, а 1895. хабилитациону тезу из алгебарске анализе и сферне тригонометрије. Наредне године је премештен у Загреб, у доњоградску гимназију, а 1898. постао је учитељ физике и механике на тек отвореној шумарској академији у Загребу. Суплент професорске столице за математику В. је постао 1899, а убрзо затим ванредни (1899) и редовни (1902) професор математике на ФФ у Загребу. Пензионисан је 1936, али је све до краја живота остао да ради као хонорарни професор. Школске 1902/03. био је декан, 1921/22. ректор, а 1928/29. проректор. Био је члан ЈАЗУ (од 1894, а редовни 1903), Чешке академије наука (дописни члан 1912, редовни 1920), САН (дописни члан од 1914), Хрватског природословног друштва (почасни члан), Југословенског математичког друштва (почасни члан).

Најзначајнији његови математички радови посвећени су нееуклидској геометрији Бољаја-Лобачевског. У то време то је била свежа, привлачна и изазовна област истраживања. У првим радовима, В. је при истраживању користио Поенкареов модел. У каснијим радовима предложио је и разрадио посебан, аналитички поступак. Излагање у шест радова посвећених овој проблематици, у обиму од 175 страна, а који су објављени у часопису Рад ЈАЗУ у времену 1903–1909, представља заокружену целину. В. одређује једначину праве која пролази кроз две дате тачке, пресек две праве као и угао које оне образују. Изводи образац за удаљеност тачке од праве, а помоћу њега и једначину еквидистантне линије. Спроводи и аналогна испитивања у простору Лобачевског.

Веома брзо по настанку специјалне теорије релативности (СТР), В. је уочио одређене аналогије између нове механике и нееуклидске геометрије. Кад се крајем 1909. у немачком часопису за физику Physikalische Zeitschrift појавио рад А. Сомерфелда о СТР, у којем је нова теорија интерпретирана уз помоћ геометрије на псеудосфери, В. је одмах било јасно да та необична геометрија у ствари репрезентује простор Лобачевског. Већ у првој половини 1910, В. је у истом часопису објавио три рада о нееуклидској интерпретацији СТР. Наредне године, он, о истој теми, објављује један рад у часопису за физику, један у Гласу САН, и држи предавање на састанку немачког друштва математичара, које је касније преведено на пољски, руски и француски језик. Ови радови представљају основу његовог доприноса нееуклидској интерпретацији СТР, на чему је радио близу тридесет година. Радови В. били су запажени у научној јавности тога доба: његови резултати су се појављивали у радовима других аутора и коментарисани од стране познатих истраживача, међу којима је био и сам Ајнштајн. Године 1927. В. је учествовао на такмичењу за награду Лобачевског, које је организовало Физичко-математичко друштво у Казану (СССР). На овом такмичењу је добио диплому Физичко-математичког друштва.

Учествујући као истраживач у развоју математике и СТР, В. је многа знања из тих области преносио студентима на својим редовним универзитетским предавањима. Уз уобичајена предавања из појединих области математичке анализе (диференцијални и интегрални рачун, теорија функција, диференцијалне једначине, варијациони рачун, елиптичке функције, алгебра), уводио је у наставу нове појмове и ставове који су се управо тада формирали у математици. Тако је држао предавања и из теорије скупова, комплексне мултипликације, геометрије Лобачевског и принципа релативности, геометрије на кугли и псеудосфери, рачун вероватноће, интегралне једначине, тензорски рачун. В. се с великим интересовањем бавио животом и радом познатог филозофа, природњака и математичара Руђера Бошковића и о томе објавио двадесетак радова.

ДЕЛА: „Примједбе о једној интерпретацији геометрије Лобачевског", Рад ЈАЗУ, 1903, 154; „О трансформацијама у равнини Лобачевског", Рад ЈАЗУ, 1906, 165; „Опћена једнаџба правца у хиперболичној равнини", Рад ЈАЗУ, 1906, 167; „Еквидистантна површина", Рад ЈАЗУ, 1908, 175; „Beiträge zur nichteuklidischen Geometrie", Jahresbericht der Deutschen Mathematiker-Vereinigung, 1908, 17; „Бошковићев математички рад", Рад ЈАЗУ, 1910, 181; „Über die nichteuklidische Interpretation der Relativtheorie", Jahresbericht der Deutschen Mathematiker-Vereinigung, 1912, 21 (преведено на пољски, руски и, не у целини, на француски језик); „О учинку Dopplerovu", Рад ЈАЗУ, 1915, 210.

ЛИТЕРАТУРА: Живот и дело српских научника, 4, Бг 1998.

Милева Првановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)