ВОЈНА ИНДУСТРИЈА

ВОЈНА ИНДУСТРИЈА, индустријски производни погони чију основну производњу чине средства наоружања и војна опрема. На српским просторима развој в. и. почиње кpajeм XVIII и у првим годинама XIX в. У jединој државној барутани у Страгарима (на западним падинама планине Рудник) производња црног барута почела je 1806, а у београдској тополивници (у Доњем граду поред Саве) лили су се топови у периоду од 1808. до 1813. У дане пада Карађорђеве Cpбиje 1813. порушена je и спаљена страгарска барутана, а ливницу у Доњем граду у Београду Турци претварају у војничку кухињу. По налогу кнеза Милоша, 1836. формиран je у Kparyjeвцу први војни арсенал, кojи 1847. прелази у Фабрику за војну спрему. Барутана у Страгарима обновљена je и знатно проширена, а поновна производња барута почиње 1837. Већ у току 1837. и 1838. произведено je 5.948 ока (око 7.500 кг) топовског и пушчаног барута.

Међутим, систематско старање државе о снабдевању и опремању вojcкe наоружањем и војном опремом почиње после саветовања одржаног на захтев кнеза Милоша 21. I 1837. у Kpaгyjeвцу. Изградња Тополивнице у Крагујевцу почела je 1851. Из њених погона прва индустриjски изливена артиљеријска opуђa излазе 15. X 1853 (изливена су четири топа и две хаубице). Истовремено, обнављају се, а затим значајно проширују и мoдepнизyjy, производни погони у дpжaвнoj барутани у Страгарима. Тополивница у Крагујевцу и страгарска барутана представљају прву савремену индустрију у тадашњој Србији. Период 1850-их посебно је значајан у развоју в. и. у производњи црног барута и израде ливењем топова и ђулади. Технологија израде црног барута у Страгарској барутани до 1854. била је прилично застарела, али је касније усавршена у складу са праксом познатих европских барутана. Тополивница у Београду је модернизована набавком машина и опреме, највећим делом у Белгији, а постојећа радионица је проширена објектима намењеним за ливницу, лаборашницу и магацин. Одлуком кнеза Александра Карађорђевића 1851. Тополивница из Београда је из стратешких и производних разлога пресељена у Крагујевац.

Између два светска рата. По завршетску I светског рата и ставарања Краљевине СХС у наоружању војске налазиле су се велике количине првенствено француског и немачког заплењеног наоружања тако да сем одржавања није било потребе за новим средствима. Међутим, како се век употребе и исправности наоружања мењао, указала се потреба не само за одржавањем него и за занављањем средстава тако да стање почиње да се мења.

Почев од 30-их година изграђено je неколико државних фабрика и ремонтних радионица, као и неколико приватних фабрика наоружања и војне опреме (првенствено за производњу пешадијског оружја и муниције, барута и експлозива, а касније, уз учешће државног и приватног капитала, и за делимичну производњу артиљеријске и минобацачке муниције, заштитних маски, авио-бомби и авиона). Војнотехнички завод у Kparyjeвцу био je нajвeћи и најважнији југословенски војноиндустријски капацитет. Имао je свoje одељке и погоне у Скопљу, Загребу, Новом Саду, Capajeвy, Чачку, Камнику, Славонском Броду, Ужицу и Крушевцу. Пред почетак II светског рата почела je у Вреоцима недалеко од Лазаревца изградња погона за производњу црног барута. Међутим, рат je омео ову изградњу. В. и. Југославије на територији Србије до почетка II светског рата имала је у свом саставу: Војнотехнички завод у Kpaгyjeвцу, највећи и најважнији југословенски војни капацитет који је имао шест истурених погона од којих на територији Србије у Новом Саду, Чачку, Ужицу и Крушевцу, оспособљен за производњу пушака и пушкомитраљеза 7,9 мм, стрељачке муниције калибра 7,9 мм, упаљача за артиљеријску муницију, ручних бомби, минобацача 81 мм, јахаћег и товарног прибора; Војнотехнички завод у Обилићу, за производњу нитроцелулозних барута, бојних отрова и средстава за задимљавање; уочи рата завршена је монтажа опреме за производњу заштитних маски; Војнотехнички завод у Чачку, производња инжењерске опреме, непосредно пред рат припремана je монтажа пољских телефона и радио-станица; Војнотехнички завод у Новом Саду; Војна одећа у Београду; Државна фабрика авиона у Краљеву. Приватне фабрике за производњу наоружања на територији Србије биле су: Фабрика оружја и муниције у Ужицу, за производњу малокалибарског оружја и муниције; Фабрика муниције „Вистад" у Ваљеву, за производњу пушчане муниције, ручних бомби, мина калибра 81 мм и авио-бомби од 12,5 и 25 кг. Ова фирма је 1939. почела са изградњом фабрике за производњу тринитротолуола (ТНТ) у Баричу, недалеко од Обреновца, али она до почетка рата није била завршена. Уочи рата припремала је производњу штитова, купола и врата за бункере, а производила је и нагазне мине; Фабрике авиона „Икарус", „Рогожарски", ,,Змај", „Утва" и „Албатрос"; Фабрике авионске опреме „Телеоптик", „Микрон" и „Нестор" у Београду; Фабрика аеропланских мотора у Београду. Све ове београдске фабрике производиле су делове и опрему за авионе. По лиценци су произвођени авиони: Бреге (Bregeot) 19 и његов мотор Јупитер 9 АД од 420 КС; Потез 25 са истим мотором и лаки бомбардер Дорније (Dornier) -- До--17 са два мотора од по 860 КС. Пред рат је завршен развој ловачког авиона домаће конструкције ИК--3 који је био једнак, а по неким својствима и бољи од тадашњих одговарајућих немачких авиона. В. и. није располагала, као и тадашња целокупна индустрија Југославије, домаћим сировинама и репроматеријалима, а највећи део наоружања производио се по страним лиценцама (пушка -- белгијска лиценца, пушкомитраљез -- чехословачка лиценца, минобацач са муницијом -- француска лиценца, неке врсте артиљеријске муниције -- чехословачка лиценца, авиони и авионски мотори -- углавном француске лиценце). Укупан годишњи капацитет в. и. Србије за производњу наоружања пред II светски рат процењује се на: 65.000 комада пушака калибра 7,9 мм, 6.000 пушкомитраљеза истог калибра, 100 милиона пушчаних метака, 400.000 ручних бомби, 4.000 минобацача калибра 81 мм, 100.000 минобацачких пројектила истог калибра, око 200 т црног барута, 6.000 км штапина, око 3.000 тона експлозива, 130 клипних авиона (претежно школских), минималне количине авионских бомби, 150.000 заштитних маски и нешто инжењерске опреме. Монтажа пољских телефона и радио-станица тек је била започела.

У току II светског рата. За првих неколико месеци окупације, а затим и касније, окупатор је демонтирао и однео у Немачку сву производну опрему, осим неких мање употребљивих машина, и порушио скоро све објекте српске (југословенске) в. и. Из Војнотехничког завода у Крагујевцу однето је више од 3.500 машина и комплетних постројења, инсталација, уређаја и затечених делова и репроматеријала. Демонтирана је електрична централа и порушене скоро све зграде. У току окупације, са оним што је у Заводу остало, окупатор је вршио мање оправке возила, пушака, пушкомитраљеза и нишанских справа. Фабрика наоружања и муниције у Ужицу потпуно је онеспособљена. После експлозије у партизанској фабрици оружја и поновног уласка Немаца у Ужице, власник фабрике Пошингер је заједно са Немцима транспортовао у Земун известан број машина за ловачку муницију, а jeдaн део производне опреме, после оправке у Познању, продао Независној Држави Хрватској, која је купљену опрему ускладиштила у Загребу, а затим упутила у Немачку као помоћ. Од онога што је остало од Војнотехничког завода у Обилићеву после априлског бомбардовања, окупатор је однео опрему за производњу маски и опрему за производњу више хемијских производа (нитроцелулозе и барута, етера, азотне киселине, активног угља, тринитротолуола, бојних отрова и др.), а зграде порушио. Из „Вистада" у Ваљеву окупатор је однео нову опрему за производњу стрељачке муниције и продао НДХ, а осталу опрему (76 вагона машина) отпремио у Немачку. Опрему Државне фабрике авиона у Краљеву окупатор је демонтирао и однео, а зграде и друге објекте порушио. Из Војнотехничког завода у Чачку однето је 258 машина и уређаја. Крајем 1941. радила је Фабрика оружја и муниције у Ужицу за потребе Народноослободилачке војске, која је у току 65 дана рада (до поновне немачке окупације Ужица) произвела 21.000 пушака, 2,7 милиона пушчаних метака, 20.000 ручних бомби, 50.000 тромблонских мина, 3.000 Молотовљевих коктела, поправила 800 пушака, 200 пиштоља, 500 пушкомитраљеза и митраљеза, три топа и два тенка и ремонтовала око 5.000 артиљеријских метака.

После II светског рата. У првим послератним годинама обнављају се извесни производни капацитети, а затим се граде и нови ослањањем на сопствену производњу у опремању оружаних снага наоружањем и војном опремом. На територији Црне Горе и БиХ није било погона за производњу барута и оруђа све до почетка 1950-их година када је из стратегијских разлога највећи део погона в. и. пресељен из Србије (Ваљево, Крагујевац, Београд-Раковица, Обилићево и Краљево) на територију БиХ (Сарајево „Претис", Коњиц „Игман", Бугојно „Славко Родић", Нови Травник „Братство", Витез „Слободан Принцип Сељо" и Мостар „Соко"). Стварање институционалне основе за истраживачко-развојни рад почиње 1946. када југословенско ратно ваздухопловство оснива Ваздухопловнотехнички институт у Земуну и Ваздухопловни опитни центар у Батајници. Тек конституисана в. и., крајње скромних могућности, формира у току 1947. и 1948. најпре групу за студије наоружања, потом Институт бр. 11 у Крагујевцу, а 1948. Вojнoтexнички институт у Београду који окупља техничке стручњаке ангажоване у родовима Копнене војске. Прве године истраживачко-развојног рада носе обележjа пионирских напора. За кратко време развијен је и 1949. усвојен у наоружање бродски топ „Б-1" калибра 76,2 мм, једно од најбољих решења у свету у то време; затим ручни противтенковски бацач „М49" са кумулативним пројектилом оригиналне концепције; нова пушка М48 калибра 7,9 мм; минобацач калибра 120 мм М-52 са хидроеластичним системом, први минобацач овакве концепције у свету; школско-борбени авион са клипним мотором; неколико борбених пловила и велик број других средстава наоружања и војне опреме. Обнова капацитета в. и. почела је у првим послератним данима, а први петогодишњи план в. и., донет у марту 1948, предвиђао је изградњу 15 нових фабрика, обнављање у рату порушених и оспособљавање одређених погона некадашњих фабрика в. и. Највећи број капацитета в. и. изграђен је до 1951, а 1956, када је изградња практично обустављена (инвестира се само у одржавање и модернизацију производних капацитета), в. и. Југославије сачињавале су 32 фабрике (18 потпуно нових), једна у завршној фази изградње, пет индустријских и једна средња техничка школа. В. и. је 1956. запошљавала 21.548 радника, од тога 69% производних и 31% у режији. У периоду од 1946. до 1956. у в. и. Југославије инвестирано је укупно 102,5 милијарди динара. Значајна улагања почињу 1948, а највише је уложено 1951 (16,9% укупних инвестиционих улагања те године у Југославији). Новац за изградњу в. и. обезбеђиван је из војног буџета до 1954, а касније су инвестиције кредитиране из општег инвестиционог фонда, све до његовог укидања (камата 1--3% са роковима враћања 10 година за производну опрему и 25 година за грађевине). У том периоду изграђене су фабрике: „Претис" у Вогошћи, „Крушик" у Ваљеву, „Први партизан" у Ужицу. У периоду до 1956, у војнотехничким институтима и в. и. радило се на развоју или модернизацији више од 40 сложених средстава и система наоружања и војне опреме, а најважнији су: нови аутомат калибра 7,62 мм; нови противтенковски ручни бацач М-57; противавионски троцевни топ калибра 20 мм и противавионски топ 40 мм са муницијом; противтенковски топ 90 мм; хаубица 105 мм са муницијом и хаубица 155 мм; миноловац, торпедни чамац, десантни тенконосац, реморкер са парним турбинама и бродски торпедо; авион за везу „Курир"; млазни, авион (школски, прелазни и борбени). Истовремено, радило се на средствима везе (УКТ радио-станица, авионска радио-станица) и другим електронским и електричним уређајима, већем броју нишанских и осматрачких уређаја. Освојена је производња нитроцелулозних барута и више врста средстава за иницирање. Српска в. и. је до краја 1956. испоручила оружаним снагама Југославије: 418.540 пушака 7,9 мм, 33.000 аутомата 7,62 мм, 3.900 пушкомитраљеза и митраљеза 7,9 мм, 250.000 пpojeктила за противтенковски ручни бацач, 646 милиона метака пушчане и митраљеске муниције, 85 ловачких авиона, 25 речних пловила, објеката и др. У том периоду нajвeћи део потреба оружаних снага у наоружању и вojнoj опреми обезбеђује домаћа в. и. Инсталирани максимални производни капацитет в. и. (при раду у jeднoj смени) показују следећи подаци: пушака 7,9 мм 90.000 комада, аутомата 7,62 мм 40.000 комада, пушкомитраљеза и митраљеза 2.500 комада, ручних ПТ бацача 10.000 комада, топова 20/3 мм „Хиспано" 100 оруђа, метака 7,9 мм 199 милиона комада, метака муниције 7,62 мм 90 милиона комада, метака муниције 12,7 мм 15 милиона комада, пројектила за ПТ ручни бацач 150.000 комада, метака ПА муниције 20 мм 1,8 милиона комада, метака ПА муниције 37--40 мм 600.000 комада, мина 82 мм 300.000 комада, ПТ мина (за запречавање) 180.000 комада, клипних авиона 50 комада, школских авиона 80 комада, млазних авиона 150 комада, тенкова 100 комада, нитроцелулозног барута 1.500 т, тринитротолуола (ТНТ) 3.600 т, рударског експлозива 8.000 т.

После НАТО бомбардовања. Током агресије НАТО пакта значајно су уништени капацитети в. и. Благовременим мерама значајан део опреме је измештен и сачуван од уништења тако да су најважнији капацитети релативно брзо оспособљени, а од 2003. покренута је производња пре свега муниције и основних система науружања. Паралелно са обновом производних капацитета одвијао се и развој нових и модернизација постојећих система наоружања и војне опреме. Од 2006, после раздруживања са Црном Гором, српску в. и. данас чини систем предузећа са посебним капацитетима за производњу наоружања и војне опреме: „Југоимпорт -- СДПР" у Београду, компанија која се бави трговином наоружања, одбрамбене опреме, трансфером технологија и организацијом производње у циљу реализације уговорених испорука наоружања и војне опреме; Застава оружје у Крагујевцу, за развој и производњу малокалибарских оружја и оруђа калибра до 40 мм; „Први партизан" у Ужицу, за развој и производњу малокалибарске муниције; „Крушик" у Ваљеву, корпорација за развој и производњу минобацача и минобацачких мина, балистичких и вођених ракета; „Слобода" у Чачку, за развој и производњу свих врста артиљеријске муниције и система за противоклопну одбрану и др.; „Милан Благојевић" у Лучанима, за развој и производњу свих врста барута, барутних пуњења и погонских ракетних горива, те компонената погонских пуњења; „Прва искра" у Баричу, за развој и производњу експлозива; „ФАП" у Прибоју за развој и производњу специјалних војних возила; „Трајал корпoрација" у Крушевцу, са фабрикама за развој и производњу заштитних средстава, привредних експлозива, пиротехнике и хемије за потребе војске и снага безбедности; „Утва" у Панчеву, за развој и производњу авиона; „Прва петолетка" у Трстенику, за развој и производњу хидраулике и пнеуматике за војну опрему и системе наоружања; „Телеоптик -- жироскопи" у Земуну, за развој и производњу опреме за авионе, оптоелектронских система и компонената. Значајан извоз наоружања и војне опреме почиње да се реализује почев од 2009. Капацитет в. и. за извоз наоружања и војне опреме процењује се на око 500 милиона долара. У 2009. в. и. је постигла извозни резултат какав је 1989. остварила бивша СФРЈ са три пута већим војноиндустриjским капацитетима. Србија је упркос чињеници да се у војску годинама није улагало, успела да развије и патентира нова средства наоружања и војну опрему за наше оружане снаге. Од пешадијског наоружања развијеног у ВТИ и в. и., Војска Србије је усвојила аутоматске пушке калибра 9 мм М97 и М97К, аутоматскe пушкe калибра 5,56 мм М21 и јуришну аутоматску пушку истог калибра М21С; далекометну пушку 12,7 мм М93 са оптичким нишаном. Домаћа пушка 12,7 мм М93 „црна стрела" са оптичким нишаном М94 развијена је и производи се у фабрици „Застава оружје" у Крагујевцу; самоходна хаубица 155 мм НОРА Б52; противоклопни ракетни систем „Бумбар" намењен је за уништавање тенкова, оклопних возила и утврђених објеката на даљинама до 600 м. Ракета калибра 136 мм има тандем-кумулативну бојеву главу која пробија 900 мм хомогеног челичног оклопа иза реактивног оклопа; вишецевни бацачи ракета калибра 262 милиметра Оркан; вишенаменско оклопно возило Лазар БТР или Лазар БТР 8808-СР МРАП намењено за транспорт људства, извиђање, патролирање, борбена дејства и хитне интервенције. Возило је развило предузеће „Југоимпорт -- СДПР"; Ј-22 Орао, борбени авион развијен и серијски произвођен у кооперацији Југославије и Румуније, кроз сарадњу двају ваздухопловнотехничких института и ваздухопловних индустрија. Први прототип је полетео 1974, а међународну промоцију доживео је на ваздухопловној изложби у Паризу; Г-4 Супер Галеб, авион с турбомлазним мотором, намењен за прелазну обуку пилота, развијен је као савременији наследник Г-2 Галеба, већих могућности, за прелазно школовање војних пилота, а пре авиона Орао и других борбених авиона. Секундарна му је борбена намена за дејство против циљева на земљи; авион Ласта, развијан за потпуно и рационално оспособљавање пилота, ученика за прелазак на авион Г-4 Супер Галеб, на виши степен школовања и обуке пилота.

ЛИТЕРАТУРА: О. Пезо, Војна индустрија Југославије, Бг 1983; А. Стаматовић, Војни производни погони, Прва савремена индустрија у Србији (1804--1878), ПИНУС, Записи, 1997, 6; Војна привреда друге Југославије 1945--1991, Бг 2001; Од трешњевог топа до савремене артиљерије (1804--1878), Бг 2003.

Јанко Виличић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)