ВИДОВДАН

ВИДОВДАН, народно име празника посвећеног сећању на Косовску битку која се одиграла 28. VI 1389. У имену празника је име Св. Вида (Vit) са Сицилије, који је мученички страдао у време цара Диоклецијана и чија је календарска успомена тога дана. Извори сведоче да је у средњем веку и у време турског ропства било код Срба храмова посвећених Св. Виду. Доводећи име мученика Вида у етимолошку везу са глаголом видети, Милош Обилић одговара Вуку Бранковићу: „Сутра јесте лепи Видов данак, / видећемо на пољу Косову, / ко је вера а ко је невера." Битка опевана у много песама постала је камен међаш и прекретница у српској историји у којој је све „мегдан до мегдана пре и после Видовдана". В. је спојио славу и тугу („Видовдане, песмом опевани, / Видовдане, сузом оплакани"), њиме је завршена претходна петовековна историја започета крштавањем Срба у IX в. За то време створене су држава и црква и достигнут је ниво европске културе. Други период, послекосовски, ослоњен је на идеју В., у чијем је темељу косовски завет кнеза Лазара и опредељење за царство небеско насупрот царству земаљском. В. је српска Голгота и Васкрсење јер у основи видовданске идеје стоји свесно жртвовање појединца за „крст часни и слободу златну". Порука В. је жртвовање појединца за добро целине, жртвовање у садашњости ради боље будућности. Отворио је очи српском народу за једно дубље схватање историјских догађаја, што је смисао песникове поруке: „Видовдане, мој очињи виде, тобом видим што други не виде." Срби су у В. добили један нов израз који је утицао на националну свест и понашање народа у дугом робовању под Турцима. Утисак који је оставила смрт Лазарева, трагична и речита у својој једноставности, порука је мученичког херојства завештана генерацијама које ће морати да издрже и савладају турско ропство и да са свешћу о слободи своје духовне личности уђу у нова бурна времена. В. се празнује од 1892. када се осим литургије служи парастос свим Србима изгинулим у одбрани земље. Срби се тога дана окупљају око моштију кнеза Лазара у Раваници и на Газиместану код споменика Косовске битке. В. нема посебну службу – имају је кнез Лазар, патријарх Јефрем и српски мученици за веру. В. је општа српска слава, али му нису посвећени храмови (посвећени су кнезу Лазару, отуда названи Лазарице).

Радомир Милошевић

Српска православна црква је 1892. унела празник у свој календар тако што у загради код одређења В. стоје пророк Амос и кнез Лазар. Из историјских чињеница и датума када се одиграла Косовска битка, 15/28. VI 1389. народ је начинио своју конструкцију и одредио значење самог празника сходно имену светитеља Вида. Дакле, дошло је до синкретизма претхришћанских, паганских веровања у одређено словенско божанство називано Вид и историјских чињеница, те је формиран нови лик светитеља. Вид је према сачуваном веровању старих Словена највероватније третиран свевидећим божанством, а његове особине пренете су на новоформиран хришћански, православни лик Св. Вида. У традиционалној култури Срба сматрало се да је овај дан погодан за све врсте прорицања, гатања, извођених помоћу траве видовке, видовчице или видове траве. Веза В. с очима и водом пронашла је своју примену и у народној медицини. Како у самом култу значајну улогу игра и вода, која се доноси с првим зрацима сунца и у коју се ставља трава видовчица, народ се умивао јер се тај чин сматрао леком и превентивом против болести очију. На пример, у селима ђердапског подручја на В. су припремали уље у које се потапало цвеће црвене боје, те су мазали капке и трепавице. На В. се у народу такође говорило: „Ој Видове, В., што ја очима видео, то ја рукама створио" или као што је наведено код Банатских Хера: „Видо, В., што год очима видим, све да знам радити". Девојке су веровале да ће ако уочи В. ставе траву видовчицу под јастук, уснити свог будућег мужа. Овакве нарације и усмена предања још увек живе у народу, посебно међу женском популацијом на шта су указала и најновија теренска етнолошка истраживања у Јадру (2010). У неким крајевима Србије и данас се износе сви ткани и руком рађени предмети, посебно делови ентеријерског текстила на ветрење, али и да би их, према народном веровању, видео Св. Вид. Осим поменутих карактеристика празника, В. је у српском народу након I светског рата постао и празник мртвих, те се на овај дан све до данас врше помени свих ратника изгинулих у ратовима које је Србија водила за слободу. У северозападној Србији, у северној Мачви, на овај дан се излази на гробље, износи риба и друга посна храна, те се на гробљу једе за душе умрлих.

Весна Марјановић

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, „Смисао Видовдана", Пастирски глас, 1939, 9–10; Д. Страњаковић, „Видовдан", Гласник СПЦ, 1953, 6; М. Филиповић (ур.), Банатске Хере, Н. Сад 1958; Н. Велимировић, „Лазар, Косово, Видовдан", Православље, 1967, 5; У. Јованкин, „Видовдан – Голгота и Васкрсење", Православни мисионар, 1969, 67; Б. Влаховић, „Обичаји становништва ђердапског подручја", Зборник радова Етнографског института, 1974, 7; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1990; М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; П. Влаховић, Србија, земља, народ, живот, обичаји, Бг 2011.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)