ВОЈНА КИНЕМАТОГРАФИЈА

ВОЈНА КИНЕМАТОГРАФИЈА, кинематографска делатност организована за војне потребе. Назив је први употребио Пољак Б. Матушевски у тексту „Оживљена фотографија: шта она јесте, шта треба да буде" (Париз 1898), у којем је предложио њено оснивање уз образложење потребе стварања овог вида кинематографије. Успешна снимања ратних збивања на Куби из америчко-шпанског рата 1897. уверила су војне руководиоце у потребу стварања кинематографије под окриљем и контролом војске. Прво је Врховна команда француске армије 1915. при Фотографској служби образовала и Филмску службу француске армије, а потом су створене сличне службе у британској, италијанској, немачкој и, касније, у америчкој војсци.

У Српској војсци се веома рано увидео значај који за војску има филм као средство пропаганде, али и едукације војника. Прве кадрове српске војске снимио је у Београду 1897. Андре Кар, сниматељ браће Лимијер. Најстарији сачувани снимак је у филму Крунисање краља Петра I Карађорђевића у Београду 1904. године. Први српски филмови о војсци настају 1908. када власник београдског биоскопа „Бен Акиба" Иван Чарнојевић набавља „машину за снимање живих фотографија" и снима филмове Вежба војске и Смена дворске страже.

По завршетку Првог балканског рата Врховна команда Српске војске није била задовољна како су страни сниматељи приказали војску и српске победе. Прихваћен је, стога, предлог власника биоскопа „Касине" Ђорђа Богдановића да инсценира најзначајније моменте из Kумановске, Прилепске и Битољске битке. Кад је започео Други балкански рат, он је добио дозволу за снимање и од 19. VII 1913. почео да снима на ратишту. Успео је да сними битке на Киселици и Жедилову, на положајима између Криве Паланке и Ћустендила, на којима се борила 1. aрмија, као и битку 3. армије на Говедарнику. Више српских филмских предузећа је снимало рат. За Богдановића је снимао Рус Самсон Чернов, за Светозара Боторића Београђанин Славко Јовановић, а неидентификовани страни сниматељи за браћу Цветковић, закупце кафане „Коларац". Други балкански рат је и први рат у којем су сви важнији догађаји снимљени, а филмови су захваљујући породици Богдановић сачувани и налазе се у Југословенској кинотеци.

У I светском рату 14. VIII 1914. ђенерал Мишић издаје налог да се снимају ратна збивања, а снимљени материјал предаје Обавештајном одсеку на увид. Према сачуваним документима и филмовима С. Чернов је снимио филмове Српска војска у Срему код Купинова, Битка код Прогара и Улазак српске војске у Земун. За Српску војску снимали су и Луј де Бери, Славко Јовановић, Драгиша М. Стојадиновић, сликар Љубиша Валић и Радомир Копша. Одобрење да снимају имали су и страни сниматељи. Међу њима су били и прослављени амерички сниматељ из мексичке револуције Аријел Варџес, Италијан Умберто Ромањоли, Француз Леонс Шнајдер (сниматељ филма Одбрана Београда 1915, на којем се виде бранитељи града и мајор Драгутин Гавриловић), те Енглез Клод Аскју и Американац Доналд Томпсон. Врховна команда Српске војске 26. V 1916. издаје наредбу да се фотографишу и снимају сви догађаји значајни за војску, али да кинематографске снимке нико не може узимати без нарочите писане дозволе шефа Обавештајног одсека Врховне команде. Начелник Врховног штаба ђенерал Петар Бојовић издаје 26. VIII 1916. наређење којим се у Обавештајном одсеку Оперативног одељења Врховне команде образује Фотографска секција у којој ће се објединити сва сликарско-фотографска-кинематографска служба у оперативној војсци. По овом наређењу шеф Фотографске секције постао је Драгиша М. Стојадиновић, а у 2. армији је за снимање обучен Михаило Михаиловић. Фотографска секција је од 24. II 1917. ушла у састав Топографског одељења Врховне команде као његова посебна јединица. Кинематографска служба је снимала филмове (Пожар Солуна), али и кратке, претежно једноминутне репортаже, од којих је после убиства краља Александра монтирано више филмова који су њему посвећени. Најпознатији су Легенда Опленца и Сцене из живота блаженопочившег витешког краља Александра Ослободиоца. У Извештају Фотографске секције из новембра 1918, упућеном начелнику Врховне команде, наводи се да је приспео материјал ради фотографисања и снимања важнијих момената из живота наше војске, као и зверстава почињених од стране Бугара, Немаца и Аустријанаца, те наводе места, као и сниматеље: Чеду Антонијевића, Михаила Михаиловића, Душана Михаиловића, Сотира Недељковића. Већину тих филмова (Борба у отаџбини, Крф -- костурница наше војске, Солунски фронт, Наступање у домовину: Кајмакчалан, Кожух, Бабуна, Вардарска долина, Сведочанства о злочинима Бугара и Немаца) однео је 1928. капетан Живорад Павловић у Америку где им се губи сваки траг. Секција се из Солуна прво преселила у Дубровник, а потом у Београд, а шеф секције је постао сниматељ Михаило Михаиловић. Топографско одељење је 10. IV 1920. преименовано у Војногеографски институт, а Секција је ушла у састав његовог Репродукцијског одсека. То означава почетак мирнодопског рада кинематографске секције у Југословенској војсци, под називом Филмска радионица Војногеографског института. Она 1922. престаје да буде војна установа и постаје Државна радионица филмова при Министарству здравља. Свестан значаја који филм има за војску, ђенерал Душан Трифуновић, министар војске и морнарице, враћа Филмску радионицу у надлежност Војске Краљевине СХС 5. IX 1925. Први, потом снимљени филм је Пут Њ. В. краља Александра и Њ. В. краљице Марије кроз Црну Гору и Приморје. У Филмску радионицу су распоређени Божидар Лазаревић и Иван Кретић, који су 1926. послати на једногодишње школовање за сниматеље у Чехословачку, те Маријан Франко који је за снимање оспособљен у Филмској радионици. Снимљен је низ филмова о делатности војске, о посетама краља Александра у земљи и иностранству, као и о посетама страних државника Југославији. На основу материјала о краљу Александру направљено је неколико антологија (нпр. Чувајте ми Југославију). Плодан рад Филмске радионице прекинут је почетком 30-их година прекомандом школованих сниматеља. Лазаревић, Кретић и Франко напуштају радионицу, а долазе Душан И. Петрановић и Јулије Галант који остају са Михаиловићем све до 1941. Филмска радионица је спремно дочекала II светски рат. Сви сниматељи су добили ратни распоред и налоге шта треба да снимају. Демонстрације 27. III 1941. снимили су сниматељи „Артистик филма" и филм Боље гроб него роб послат је у Грчку уочи немачког напада. Било је више аматерских снимања тог догађаја, а сам напад на Југославију снимљен је у немачком филму Слом Југославије (Balkanfeldzug. Feldzug im ehemaligen Jugoslawien). Познато је да је бомбардовање Београда снимао Михаило Михаиловић који је филмове о ратним дејствима сакрио у селу Скела код Обреновца, али су их Немци нашли и одузели. Тиме се завршава и делатност Филмске радионице Војногеографског института. Велика збирка филмова нестала је за време рата.

Ратна збивања у току окупације снимали су аматери. Постојали су немачки журнал са српским сторијама и филмски журнали Недићеве владе. Са борбама партизана свет су упознали енглески (Keнет Родвел), амерички (Пери Фоулер) и совјетски сниматељи (Владимир Јешурин, Виктор Муромцев), а сав материјал је сачуван. Београдски сниматељи Андреја Глишић, Михаило Ивањиков, Михајло Поповић и Жарко Гргуров, окупљени око „Артистик филма", снимају ослобођење Београда. Грађа о филмским снимањима југословенских војних јединица у емиграцији, као и четничких јединица, није се посебно истраживала у страним архивима, а ретко је евидентирана и у њиховим информативним средствима. Играни филмови о партизанима снимани су у току рата и у Совјетском Савезу, а два филма о четницима снимили су и Савезници.

У лето 1944. у Прокупљу почиње организовано деловање Филмске секције Главног штаба НОВ и ПО Србије. После ослобођења Београда и Ниша део секције остаје у Нишу и наставља да се бави приказивањем филмова, а други део који је предводио Радош Новаковић и у којем су, поред бораца придошлих из Прокупља, били и филмски сниматељи из Београда М. Поповић, М. Ивањиков, Стеван Мишковић, Владета Лукић и Ж. Гргуров, прелази у Београд. Наредбом Врховног штаба НОВ и ПОЈ, Филмска секција НОВ и ПОЈ званично је формирана 13. XII 1944, а њен руководилац постао је Никола Поповић. Са траком која је конфискована у филмским предузећима или купљена од приватних фотографа и представника страних мисија, Филмска секција започиње снимање филмова. Први домаћи филм био је Одговор народа краљу и приказан је 5. II 1945. Двадесет дана касније приказан је и први журнал под називом Наша филмска хроника број 1 (касније Филмске новости). Највећи део материјала снимио је нишки фотограф Ђорђе Васиљевић, а скоро цео број посвећен је догађајима који се односе на Ниш. Снимљени су и документарни филмови Београд (Н. Поповић) и Кораци слободе (Р. Новаковић). Пробој сремског фронта и кретање јединица Југословенске армије до аустријске границе, заједно са савезничким сниматељима, снима и Симон Рацковић. Та значајна филмска документација чува се у Филмској колекцији Националног архива у Вашингтону.

По завршетку II светског рата, већ 3. VII 1945, укида се Филмска секција Пропагандног одељења Генералштаба Југословенске армије, а три године касније оснива се Одељење за филмове „Застава филм", које убрзо добија назив Војнофилмски центар „Застава филм". То је једино филмско пре-дузеће у Србији које има заокружен процес филмске производње.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Слијепчевић, Кинематографија у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Бг 1982; Д. Косановић, Почеци кинематографије на тлу Југославије 1896--1918, Бг 1985; М. Савковић, Кинематографија у Србији током Другог светског рата 1941--1945, Бг 1994; В. Миловановић, Југословенска војна кинематографија 1948--1975, Бг 1998; П. Волк, Двадесети век српског филма, Бг 2001; Д. Косановић, Кинематографија и филм у Краљевини СХС / Краљевини Југославији, Бг 2011.

С. Јовичић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)