Прескочи до главног садржаја

ВОДОМАР

ВОДОМАР (Alcedo atthis), птица из породице Alcedinidae (ред викачица Coraciiformes). Мала је, 16--17 цм дугачка, блиставих дугиних боја, крупне али уске плаво-бело-црвенкасте главе на кратком врату, црног или црно-црвенкастог дугачког узаног копљастог кљуна, кратких ногу са у основи међусобно сраслим предњим прстима, кратких заобљених крила распона 24--26 цм, врло кратког репа, 2--2,5 цм. Одозго је сјајноплав, одоздо наранџасто-риђ. Лети муњевито брзо и право. Глас му је крајње продоран, иако не гласан метални крик, а песма му је тиха и звиждукава. Храни се првенствено рибом и другим воденим пленом (инсектима, ређе рачићима, мекушцима и водоземцима). Лови гњурањем пошто скочи на главу са осматрачнице или из ваздуха претходно лепршајући изнад воде да нанишани плен. Евроазијска је врста, распрострањена у целој Србији где год има бистре, слободне стајаће или тихе текуће воде с обиљем ситне рибе и добрих осматрачница за уочавање плена. Радије се смешта на сеновитим потоцима, речицама и каналима него на изложеним отвореним језерима, акумулацијама и великим рекама, мада и тамо живи ако има погодности за риболов. У време гнежђења важни су му обалски одсеци ради укопавања гнезда. Живи усамљенички, у паровима, а ретко се окупи више јединки на ловишту богатом рибом. Крајем априла или почетком маја прави гнездо у комори на крају водоравног или благо нагнутог тунела, дугог 45--90 цм, у стрмој или усправној обали реке, шљункаре уз воду, понекад и у рупи у зиду, између корења дрвета. Годишње има два легла са 6--7 сјајнобелих лоптастих јаја. Лежи три недеље, а полетарци излећу после три и по недеље. После гнежђења, од јула до октобра, скитају у свим правцима, а када воде почињу да се мрзну, померају се ка Средоземљу. Враћају се, у зависности од времена, у фебруару или марту. Процењује се да се у Србији почетком ХХI в. гнездило стабилних 1.200--1.800 парова.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе -- величине гнездилишних популација и трендови 1990--2002", Ciconia, 2003,12.

В. Васић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)