ВЕЛИКА ШКОЛА (АКАДЕМИЈА) 1863–1905

ВЕЛИКА ШКОЛА (АКАДЕМИЈА) 1863–1905, установа за високо, факултетско образовање, основана у Београду 1863. Настала је из Лицеја, који је основан у Крагујевцу 1838, а премештен у Београд 1841, где је радио до 1863, када је прерастао у В. ш. Она је према Закону о устројству В. ш. (Академије), који је проглашен 24. IX 1863, „научно заведеније за вишу и стручну изображеност". Иако се у Закону говори о „вишој изображености", В. ш. је била у ствари установа за високо, тј. највише образовање, што је касније донетим уредбама (Уредбом В. ш. од 18. IV 1897. и Општом уредбом В. ш. од 30. IX 1900) и констатовано – када је одређена као „научни завод за највишу стручну наставу у Србији". Док је главни задатак Лицеја био да образује стручне кадрове за државну службу (да припрема државне чиновнике), В. ш., као „научно заведеније", имала је, поред тога, и задатак да развија науку и припрема научни кадар. За четири деценије рада (имала је прекид у раду због ратова од 1876. до 1878, као и краће време током 1885) припремила је велик број образованих кадрова различитих струка и знатно допринела развоју науке у Србији.

Све време постојања, тј. од оснивања (1863) па до прерастања у Универзитет (1905) имала је три факултета („или одељења"): Филозофски, Технички и Правни. Према Закону из 1863. „течаји наука" Правног и Техничког факултета трају четири године, а Филозофског три године. Према изменама Закона из 1880. и изучавање филозофских наука продужено је на четири године. В. ш. су могли да упишу само они који су завршили гимназију.

Смештена је од почетка у Капетан-Мишином здању (на данашњем Студентском тргу у Београду) – монументалном здању које је „своме отечеству" поклонио богати трговац и добротвор Миша Анастасијевић.

Законом о оснивању В. ш. (1863) прописано је које ће се науке (предмети) предавати, тј. утврђени су наставни планови факултета. Предмети (науке) Филозофског факултета јесу: Филозофија (сви делови), Филологија, Општа историја с особитим обзиром на Словене, Историја Срба, Општа историја литературе с нарочитим погледом на литературу Словена и Срба, Објашњавање латинских класика, Литература и објашњавање француских класика, Народна економија, Финансије, Политичка рачуница (са државним књиговодством).

Наставни план Филозофског факултета обухватао је претежно хуманистичке науке, док су природно-математичке науке укључене у наставни план Техничког факултета, од којих су неке биле обавезне и за слушаоце Филозофског факултета. (У овоме тексту користе се термини који су у то време коришћени – „слушаоци", „ученици", а не „студенти".) Тако су, осим предмета свог факултета, слушаоци Филозофског факултета имали обавезу да уче и пет предмета Техничког факултета – Елементарну математику, Физику, Зоологију, Ботанику, Минералогију с геогнозијом, као и два предмета Правног факултета – Административно право и Јавно право Србије.

Предмети (науке) Техничког факултета били су: Елементарна математика, Физика, Зоологија, Ботаника, Минералогија с геогнозијом, Пољска економија, Хемија, Дескриптивна и практична геометрија, Виша математика, Механика, Наука о грађевини на суву и на води, Хемијска технологија. Осим наведених, слушаоци Техничког факултета имали су обавезу да уче и пет предмета Филозофског факултета – Логику, Народну економију, Финансије, Политичку рачуницу (са државним књиговодством), Литературу и објашњавање француских класика, као и Административно право (предмет Правног факултета).

Правни факултет имао је следеће предмете (науке): Римско право (Јустинијанове институције), Грађански законик, Грађански судски поступак, Трговачки законик, Криминални законик, Криминални судски поступак, Судску медицину, Административно право, Јавно право Србије, Међународно право. И слушаоци Правног факултета имали су обавезу да поред наведених (правних) предмета уче и неке предмете друга два факултета, и то: седам предмета Филозофског факултета – Логику, Психологију, Филозофију права, Народну економију, Финансије, Објашњавање латинских класика, Литературу и објашњавање француских класика, и четири предмета Техничког факултета – Зоологију, Ботанику, Минералогију с геогнозијом и Хемију.

Овакво разврставање предмета по факултетима показује да наставни планови нису били довољно диференцирани према струкама. Тако је у наставном плану Филозофског факултета било и предмета из области економије (Народна економија, Финансије, Политичка рачуница са државним књиговодством), а осим ових били су обавезни и предмети из области права (Административно право, Јавно право Србије). Или, слушаоци Правног факултета, поред правних предмета, морали су да уче филозофске и економске предмете, па чак и предмете из области природних наука (Зоологију, Ботанику, Минералогију с геогнозијом, Хемију). Ово је било посебно карактеристично за Технички факултет, где су само три предмета (Наука о грађевини на суву и на води, Хемијска технологија и Механика) из области технике, док су већину чинили предмети из других области – из области природно-математичких наука (укључујући, нпр. и Зоологију и Ботанику), из области економије (Народна економија, Финансије, Политичка рачуница са државним књиговодством), па чак и из области књижевности (Литература и објашњавање француских класика) и права (Административно право). Због тога овај факултет није могао да припрема стручњаке ни за једну област технике. Уопште, са оваквим распоредом предмета факултети нису могли да обезбеде адекватно припремање за струку. Отуда је В. ш. у почетку више била установа општеобразовног карактера (пружала је у већој мери опште образовање), а не јасно профилисана установа за стручно образовање (иако је чланом 1. Закона одређена као установа/завод за „стручну изображеност"). Разлог за овакав приступ у конципирању наставних планова факултета може бити, с једне стране, у намери да слушаоци свих факултета стекну шире образовање које би им омогућило да обављају разноврсне послове – у државној администрацији, привреди и просвети (јер је било потребе за стручним кадром у свим областима), а с друге стране, у томе што за неке науке (посебно из области технике) није било стручних наставника који би их могли предавати у В. ш.

Изменама и допунама Закона о устројству В. ш., од 20. XII 1873, извршено је прегруписавање наука и њихов бољи размештај по факултетима. Уведен је већи број предмета релевантних за струку, чиме је учињен важан корак ка јачању стручног образовања. Филозофски факултет добија два одсека: историјско-филолошки и природно-математички, а утврђена је и група наука које су биле заједничке за оба одсека (тј. „опште за све"). У историјско-филолошком одсеку предаване су следеће науке: Општа (светска) историја, Општа историја литературе с нарочитим погледом на литературу Словена и Срба, Словенска филологија и наука о језику (раније: Филологија), Јелински (грчки) језик (новоуведени предмет) и Латински језик (раније: Објашњавање латинских класика), а у природно-математичком одсеку – Виша математика (уместо раније: Елементарне математике), Физика, Ботаника, Минералогија с геогнозијом и Хемија. Науке које су биле обавезне за оба одсека („опште за све") јесу: Филозофија (сви делови), Историја Срба и осталих словенских народа (раније: Историја Срба), Зоологија са анатомијом и физиологијом (раније: Зоологија), Народна економија, и новоуведени предмети – Статистика, Педагогија и Хигијена. Из наставног плана изостављени су економски предмети (Финансије и Политичка рачуница са државним књиговодством) и правни предмети (Административно право и Јавно право Србије). Уместо предмета Литература и објашњење француских класика уведен је Француски језик, који је постао обавезан језик за све факултете. Карактеристично је да су природно-математичке дисциплине које су раније биле у наставном плану Техничког факултета (Виша математика, Физика, Ботаника, Минералогија с геогнозијом, Хемија), а које су биле обавезне и за слушаоце Филозофског факултета (осим Више математике и Хемије), укључене у наставни план природно-математичког одсека Филозофског факултета, с тим што су обавезне и за слушаоце Техничког факултета, а Зоологија, која је раније такође била у наставном плану Техничког факултета (а обавезна и за слушаоце Филозофског факултета), укључена је (пошто јој је додата Анатомија са физиологијом) у групу предмета „општих за све" Филозофског факултета.

Извршене су измене и у наставним плановима Техничког и Правног факултета. Технички факултет добио је нове предмете из области технике, а у наставни план Правног факултета укључен је већи број предмета из области права.

Овакав распоред предмета по факултетима (према изменама из 1873) допринео је бољем стручном профилисању факултета, мада и то није било довољно, јер стручно образовање још увек није било заступљено у мери у којој је то потребно. Тако су слушаоци Филозофског факултета, иако су имали могућности да бирају одсек, били оптерећени учењем различитих наука, укључујући и оне из групе „општих за све", док Технички и Правни факултет нису ни имали посебне одсеке, тако да су сви учили исте предмете. Постојала је стога потреба за новим корекцијама наставних планова, што је и учињено Законом о изменама и допунама устројства В. ш., који је донет 25. I 1880, када су уведени нови предмети, отворене нове катедре и извршена логичнија и целисходнија расподела предмета по факултетима. Наставни планови се у већој мери прилагођавају потребама струка за које факултети образују кадрове. В. ш. тако све више постаје школа за стручно образовање, што је и била њена намена. Значајно је било и то што је овим законом дато право министру да, у договору са Академијским саветом, отвара и нове катедре, чиме су створени услови за још боље усаглашавање наставних планова са потребама одговарајуће струке и развојем науке.

Значајне измене у структури и организацији наставе уследиле су након доношења Закона о изменама и допунама Закона о устројству В. ш. од 22. X 1896, као и Уредбе В. ш. и уредби факултета које су донете на основу овог закона. Овим законом уведене су за редовне ученике и обавезне вежбе у лабораторијама и заводима, као и рад у семинарима, чиме настава све више добија карактеристике праве универзитетске наставе. Наглашено је, такође, да „предавање наука у свим факултетима траје четири године" и да „скраћени рок учења није допуштен ни у ком случају".

Уредбом В. ш. (од 18. IV 1897) факултетима је дата знатна самосталност у погледу доношења наставних планова и организације наставе. По овој уредби факултети су „у наставном погледу потпуно самостални делови Велике школе". Добили су право да сами доносе наставне планове, да својим уредбама утврђују науке које ће се предавати (до тада је то било одређено законом), испите који ће се полагати и начин испитивања, као и поделу на одсеке (с тим што је за измене које се тичу уређења појединих одсека била потребна сагласност Академијског савета и одобрење министра). Уредбом је утврђено да се науке предају јавно по програмима, „који ће се у почетку сваке године сачинити и обзнанити". Наставници имају право „да потпуно слободно излажу своју науку" и „да предлажу начине и средства за унапређење наставе".

Уредбом Филозофског факултета (од 21. XII 1896) историјско-филолошки одсек подељен је на лингвистичко-литерарни и историјско-географски, а природно-математички одсек на математичко-физички и јестаственичко-хемијски (природњачко-хемијски), тако да је Факултет уместо ранија два добио четири одсека. Предмети су у оквиру одсека сврстани у три групе: стручни (главни), помоћни и факултативни.

Технички факултет (према Уредби од 6. I 1897) има три одсека: грађевински (грађевинско-инжењерски), одсек за архитекте (архитектонски) и машинско-технички (механичко-технички). Одсек се бира приликом уписа факултета.

Правни факултет (према Уредби од 6. I 1897) има две групе (два одсека): судску групу и политичко-економску групу, а опредељивање за групу (одсек) је након завршене прве године.

Извесне, мање измене извршене су новим уредбама – Општом уредбом В. ш. (30. IX 1900) и уредбама факултета донетим 1900. односно 1901.

Уредбом Филозофског факултета (од 30. IX 1900) предмети који су изучавани (наведено 29 предмета) подељени су у 11 стручних група (уместо ранија четири одсека) и разврстани у три категорије: а) стручни (главни), б) помоћни, в) споредни, с тим што су слушаоци полагали само испите из главних и помоћних предмета (споредне предмете нису полагали, али су имали обавезу да уредно похађају предавања). Овим је већ извршено јасније груписање предмета према научним областима у оквиру филозофских, филолошких и природно-математичких наука.

Технички факултет (на основу Уредбе од 30. IX 1900) добија већи број предмета (наведене су 52 „науке и вештине"), али су задржани већ формирани одсеци (за грађевинске инжењере, архитекте и машинске инжењере).

Уредбом Правног факултета (од 12. III 1901) све науке (предмети), којих је као и раније 17, распоређене су у три групе: општу, судску и политичко-економску, с тим што су судска и политичко-економска група имале статус стручних група, за које су се слушаоци опредељивали након завршене прве године.

Увођењем посебних одсека / стручних група, обезбеђено је још веће груписања сродних наука и омогућено потпуније стручно оспособљавање, тј. боље припремање за одређене врсте послова. Тако су постепено (изменама и допунама закона и донетим уредбама) отклањане почетне слабости В. ш. у погледу структуре наставног плана (тј. распореда наука по факултетима) и карактера образовања које се у њој стицало.

В. ш. у почетку (према Закону из 1863) није имала аутономију коју је њен претходник Лицеј имао. Професори су изгубили права која су имали у Лицеју. Они нису могли да бирају ректора, нити да дају мишљење о кандидату. Ректора је, из реда редовних професора, на предлог министра, постављао кнез, на период од једне године. Ректор, професори и супленти имали су статус државних чиновника.

Мада су ректор и Академијски савет непосредно управљали В. ш., она је била „под врховним старањем министра просвете и црквених дела", који је одлучивао о свим битним питањима. Главни задатак Академијског савета (који су чинили ректор и сви професори и супленти) био је да се стара да учење и предавање наука „с временом напредује и усавршава се", а могао је да одлучује о програмима професора, да одређује часове предавања за сваки предмет, да утврђује време испита, да одређује за које намене ће одобрена буџетска средства бити употребљена, да бира ученике („најдостојније, а сиромашне") за државне стипендије („благодејаније").

Према овом закону, професоре и супленте В. ш. постављао је кнез, на предлог министра (министар их „предлаже књазу ради наименовања"), с тим што је Академијски савет давао министру мишљење о кандидатима. Међутим, према изменама Закона (од 29. IX 1871) министар је могао да предлаже кнезу професоре и супленте без мишљења Академијског савета, да би новим изменама (од 20. X 1875) била враћена стара одредба – да професоре и супленте министар предлаже кнезу „по саслушању Академијског савета Велике школе". Министар је, уз мишљење Академијског савета, одређивао који ће професор коју науку предавати, а могао је и да дозволи да предавања у В. ш., осим професора и суплената, држе и друга лица, у звању доцента (с тим што не добијају права државних чиновника и оно што предају није обавезно за ученике). Најнеповољније по аутономију В. ш. било је то што је допуном Закона, која је уследила само шест месеци након његовог доношења (2. III 1864), министар добио право да поставља хонорарне професоре и то потпуно самостално (и без мишљења Академијског савета), те је могао да за професора В. ш. доведе кога жели. Министар је чак поставио и „надзиратеља" који би мотрио на кретање и понашање омладине у В. ш. Тако је у погледу аутономије овај закон (из 1863) био назаднији од Устројенија књажевско-српског Лицеја из 1853. Професори су њиме били незадовољни и стога се Академијски савет често обраћао министру са захтевом да се Закон измени.

Временом В. ш. је добила извесну аутономију. Тако је изменама Закона (од 12. XII 1873) Академијски савет добио право да бира ректора (такође из реда редовних професора, на период од једне године), чиме је учињен значајан корак ка аутономији В. ш. Више у том погледу учињено је тек после 1896, када су усвојене измене закона којима су факултети, као саставни делови В. ш, добили одређену самосталност – када им је дато право да формирају своје савете који могу да доносе уредбе (у споразуму са Академијским саветом и министром), да доносе и мењају наставне планове, да регулишу режим студија, бирају старешине факултета. Факултетски савет чинили су редовни и ванредни професори факултета, укључујући и старешину факултета, док Академијски савет, тј. савет В. ш., чине ректор и редовни професори свих факултета (раније: ректор и сви професори и супленти В. ш.). Савети су добили право да бирају наставнике, с тим што су професори – редовни (након избора у Академијском савету) и ванредни (након избора у савету факултета) – постављани краљевим указом (уз формални предлог министра). Такође, хонорарне професоре више није могао да поставља министар сам, него их је постављао у споразуму са факултетским саветом. И доценте и учитеље (који могу бити или асистенти професора или, пак, самостални предавачи „неке гране науке или вештине") постављао је министар у споразуму са саветом факултета. Пословима факултета руководи старешина којег је бирао савет факултета на период од четири године.

Законом о устројству В. ш. (из 1863) није било одређено које квалификације треба да имају кандидати за професоре и супленте. Тек ће изменама Закона (од 29. IX 1871) бити одређени услови за избор – завршен факултет (домаћи или страни) са одличним или врло добрим успехом или истакнути радови у струци. Каснијим изменама Закона (од 22. X 1896) утврђена су нова звања наставника: 1. редовни, ванредни и хонорарни професори; 2. доценти и учитељи (предавачи), док су суплентска звања укинута. Такође су прецизније одређени услови за поједина звања, као и начин избора у звање. Звање приправника (тј. асистената) уведено је Законом о приправницима професорским у В. ш. (од 28. II 1875), што је био значајан корак у обезбеђивању наставног и научног подмлатка.

Статистички подаци о броју слушалаца В. ш. су доста оскудни. В. Тешић наводи да је В. ш. 1881. имала укупно 157 слушалаца; према И. Божићу у школској 1890/91. било је уписано 485 (Правни – 300, Филозофски – 150, Технички – 35), а С. Ћунковић наводи да је у школској 1899/1900. било укупно 405 слушалаца (Правни – 278, Филозофски – 66, Технички – 61).

Број наставника В. ш. – према подацима које наводи И. Божић – кретао се овако: 16 (1868/69), 19 (1873/74), 28 (1878/79), 35 (1890/91), 67 (1903/04). Највише наставника имао је Филозофски факултет. Међу наставницима В. ш. била су најпознатија имена српске науке и културе: Јосиф Панчић (лекар, ботаничар), Ђура Даничић (филолог), Димитрије Нешић (математичар), Јован С. Бошковић (филолог), Милан Кујунџић Абердар (филозоф), Алимпије Васиљевић (филозоф, педагог, психолог), Стојан Новаковић (историчар, филолог), Сима Лозанић (хемичар), Стојан Бошковић (историчар), Михајло Валтровић (архитекта и археолог), Јован Жујовић (геолог), Светислав Вуловић (историчар књижевности, књижевни критичар), Љубомир Недић (филозоф, књижевни критичар), Милан Јовановић Батут (лекар – проф. хигијене и судске медицине), Богдан Поповић (теоретичар књижевности, естетичар, књижевни критичар), Богдан Гавриловић (математичар), Сава Урошевић (геолог), Ђорђе Станојевић (физичар), Јован Цвијић (географ, геолог и етнолог), Марко Т. Леко (хемичар), Михајло Петровић Алас (математичар), Војислав Бакић (педагог), Живојин Ђорђевић (зоолог), Никола Вулић (историчар, класични филолог и археолог), Бранислав Петронијевић (филозоф и палеонтолог), Милоје Васић (археолог, класични филолог и историчар), Александар Белић (лингвиста), Станоје Станојевић (историчар), Јован Скерлић (историчар књижевности и књижевни критичар) и многи други угледни професори и научници.

Ректори В. ш. били су: Константин Бранковић, Сергије Николић, Емилијан Јосимовић, Стојан Марковић, Јосиф Панчић, Алимпије Васиљевић, Стојан Бошковић, Димитрије Нешић, Пантелија Панта Срећковић, Коста Алковић, Јован С. Бошковић, Светомир Николајевић, Сима Лозанић, Светислав Вуловић, Војислав Бакић, Јован Жујовић, Глигорије Глиша Гершић, Никола И. Стаменковић, Коста Главинић, Милан Јовановић Батут, Марко Т. Леко, Сава Урошевић. Најдуже је ову функцију обављао Јосиф Панчић (укупно седам школских година).

Ниво наставе у В. ш. у почетку није био нарочито висок, јер је било мало професора, тако да су често морали предавати више предмета, па и оне за које нису били довољно квалификовани. Уз то, неки су (не мали број) кратко остајали у В. ш., јер су одлазили на истакнуте положаје у држави – били су министри, државни саветници, начелници, посланици, били активни учесници у бурном политичком животу тадашње Србије – због чега су неке катедре извесно време остајале непопуњене. Неки су се потом враћали у В. ш., али континуитета у њиховом наставном и научном раду није било, што је свакако умањило ефекте тога рада. Несталност професора био је велик проблем В. ш. не само у почетку њенога рада него је пратио готово све време њенога постојања. Такође, В. ш. у почетку није била опремљена потребним наставним средствима, а и библиотечки фонд био је сиромашан.

Успон у свом развоју В. ш. доживљава у последњим деценијама XIX в., захваљујући пре свега чињеници што су за професоре постављани истакнути научници, угледна имена српске науке и културе, међу којима је било доста оних који су студирали на познатим европским универзитетима, на које их је држава као питомце слала на школовање, који су по повратку стечена знања уграђивали у српску просвету и културу. У В. ш. радила је плејада сјајних професора и научника који су допринели њеном угледу и напретку и својим делом дали велик допринос српској науци и просвети, а многи од њих били су и истакнути посленици културног и јавног живота Србије. Напретку В. ш. допринело је и то што је држава почела да јој поклања већу пажњу и да за њене потребе издваја већа средства из буџета. Уводе се нови предмети, развијају нове научне дисциплине, отварају нове катедре, оснивају семинари, лабораторије, збирке и заводи, библиотеке се обогаћују књигама и научним часописима, а број професора повећава. То је омогућило да се обезбеди висок ниво наставе у В. ш. и створе повољни услови за научни рад. В. ш. је постала средиште научних истраживања и развоја научне мисли, и са Српском краљевском академијом (Српском академијом наука), била стуб науке и културе у Србији. Била је у служби општег националног препорода и оставила дубок траг у историји српског народа и српске просвећености.

Таквим развојем В. ш. – увођењем нових предмета, развијањем катедара, отварањем нових одсека, повећањем броја компетентних професора, јачањем њене улоге у области науке -- постепено су стварани услови за оснивање Универзитета, до чега је и дошло већ на почетку XX в. Доношењем Закона о Универзитету, који је проглашен 27. II 1905, В. ш. прераста у Универзитет.

ИЗВОРИ: Зборник закона и уредаба о Лицеју, Великој школи и Универзитету у Београду, Бг 1967; Школство Србије 1804-1918, документи и казивања, Бг 1980.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Гавриловић, „Еволуција више наставе у Србији", у: Споменица о отварању Универзитета, Бг, 1906; О. Мучалица, „Од Лицеја до Универзитета у Београду", Настава и васпитање, 1963, 9–10; Сто година Филозофског факултета, Бг 1963; В. Тешић, „Рад на реформи Лицеја и доношење Закона о Великој школи (Академији) у Србији од 24. септембра 1863. године", Настава и васпитање, 1965, 7–8; С. Ћунковић, Школство и просвета у Србији у XIX веку, Бг 1971; С. Бојовић, „Реформе Лицеја и Велике школе и оснивање Универзитета у Србији", ИГ, 1986, 1; И. Божић, Постанак и развој Универзитета у Београду, Бг 1988; Б. Јордановић, Ректори Лицеја, Велике школе и Универзитета у Београду 1838–1988, Бг 1988; Универзитет у Београду 1838–1988, зборник радова, Бг 1988.

Љубомир Коцић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)