ВИКЕНТИЈЕ (Стефановић)

ВИКЕНТИЈЕ (Стефановић), патријарх пећки (Срем, крај XVII в. – Цариград, 1758). Пострижник неког фрушкогорског манастира. Као архиђакон карловачког митрополита Викентија (Јовановића) вршио је визитације цркава и манастира. За време заточеништва епископа Висариона администрирао је Бачком епархијом. Са митрополитом Викентијем и Павлом Ненадовићем млађим провео је шест седмица у београдском затвору (1736) под нејасним околностима. Пошто су Турци повратили Србију (1739), као архимандрит остао је у Београду где је постао митрополит у време када су Грци преузимали српске епархије и припремали укидање патријаршије. Борио се са оскудицом и немаштином узимајући зајмове од Јевреја са неповољним каматама на шта се жалио Порти. Посетио је Дечане и даривао манастир са 11 дуката и 11 гроша. Када је 1758. постао патријарх, отишао је у Цариград по берат и изненада умро. Сматра се да је отрован да би поново Грк постао патријарх.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I–II, Бг 1902–1903.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јакшић, Д. Руварац, „Вићентије Стефановић, митрополит београдски, а затим патријарх српски", Споменик СКА, 1925, 42; Историја Београда, I–III, Бг 1974; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)