ВЕЛИКИ СУД

ВЕЛИКИ СУД, суд настао из Крагујевачког магистрата (нахијског суда) који је 1823. уздигнут на степен апелационог суда под тим називом „над свим судовима у варошима". За Крагујевачку нахију 1826. оформљен је посебан нахијски првостепени суд. У неким документима В. с. је означен као Народни суд или Суд општенародни сербски. За време Првог српског устанка стварана је и судска власт. Правитељствујушчи совјет сербски, основан у августу 1805. имао је и судску функцију – судио је као првостепени суд и као другостепени – врховни суд. Реорганизацијом државног устројства јануара 1811. установљен је Велики вилајетски суд у Београду. Био је састављен од чланова Совјета, са изузетком шесторице совјетника именованих за министре. В. с., по одобрењу кнеза Милоша Обреновића, доноси 6. VII 1925. Наставленије којим се одређује да је тај суд надлежан да и у првостепеном поступку суди свим учиниоцима тежих кривичних дела. Устав Србије из 1835. у члану 78. установљава В. с. као апелациони суд у другом степену, док „у трећем и последњем степену" суди Совјет државни. После суспендовања Устава из 1835. судство је преуређено 28. IX 1837. доношењем Указа о оснивању В. с. Указ набраја све судске инстанце: примирителни суд, магистрати, В. с., Совјет и књаз. Устав од 1838. потпуно уређује правосуђе: примирителни судови се оснивају у селима, окружни судови (прави првостепени судови) у окрузима, а „у главном мјесту Правитељства" устројен је Велики (Апелациони) суд. В. с. је до 1846. био највиши суд. Функцију највише судске (касационе) власти у одређеним грађанским парницама вршило је Министарство правде, а у кривичним стварима – за теже казне, кнез.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Мрђеновић, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835–1941), Бг 1988; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858), Бг 1990; Д. Јевтић, Д. Поповић, Историја држава и права југословенских народа, Бг 1991; С. Шаркић, Д. Поповић, Д. Николић, Историја српског правосуђа, Бг 1997; Б. Петрић, „О правосуђу у Првом српском устанку", Гласник Адвокатске коморе Војводине, 1999, 1–2.

Илија Бабић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)