ВОДЕНИ ЦВЕТОВИ

ВОДЕНИ ЦВЕТОВИ, припадници инсекатског реда Ephemeroptera са oкo 200 родова и 19 породица. Углавном су мале до средње величине, нежног меканог тела, неупадљиве обојености. Глава је мала са врло кратким пипцима, а пошто се одрасли не хране, усни апарат је нефункционалан. Сваки грудни сегмент носи по пар нежних дугих ногу. Код мужјака предње ноге су знатно дуже од средњих и задњих и служе за хватање женке за време парења. Имају два пара крила са богатом нерватуром, од којих су предња знатно већа од задњих. Трбух је издужен и на крају има два или три дуга кончаста израштаја. Ларве живе у слатким водама, потоцима, рекама, језерима и барама. Дишу помоћу трахеалних шкрга на боковима трбушних сегмената. Живе у тунелима које копају у глиновитом дну или се скривају испод камења. Развиће траје и до три године када ларва исплива на површину воде и када јој се на леђној страни јавља пукотина кроз коју излази крилати инсект. Излазак одраслих дешава се предвече и то обично масовно, па је та појава у народу названа цветање воде, а сами инсекти су названи в. ц. Ројење в. ц. се догађа једном годишње и траје само неколико дана, обично у поподневним и вечерњим часовима и до зоре живот им се завршава. Током једне ноћи колико траје тзв. „свадбени лет", обавља се парење и полагање јаја када женке близу водене површине одбацују читаве гроздове, до 4.000 оплођених јаја која брзо упијају воду и одмах падају на дно. Из њих се брзо пиле ларве, које почињу свој акватични живот. Неке врсте су веома фотофилне и у ројевима долећу на светлост сијалица. Раније, када су језера и реке биле незагађене, в. ц. су били изузетно бројни и својим угинулим телима прекривали површину река или језера, а испод уличних светиљки могли су се наћи слојеви угинулих инсеката дебели и по неколико сантиметара. У реци Тиси сваке године долази до масовног ројења (крајем јуна) тзв. Тиског цвета (Palingenia longicauda). То је наша најкрупнија врста, дужине тела 30--40 мм, а с израштајима на крају трбуха и до 120 мм. Ројење ових инеската било је често и у Београду до 60-их година прошлог века, када су долетали са Саве и Дунава на градске уличне светиљке. В. ц. су једна од најстаријих инсекатских група на Земљи. Познати су по фосилним налазима још из карбона. До сада их је описано око 2.500 врста, у Европи око 200, а у нашој фауни око 100. Веома су важна храна слатководним рибама, а изванредни су и индикатори загађености вода, посебно хемијским полутантима.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Танасијевић, Д. Симова Тошић, Посебна ентомологија, I--II, Бг 1985; Љ. Михајловић, Шумарска ентомологија, Бг 2008; E. Bauernfeind, T. Soldàn, The Mayflies of Europe (Ephemeroptera), Ollerup 2012.

Љ. Михајловић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)