ВЕЛИКИ КНЕЗ

ВЕЛИКИ КНЕЗ, највиша титула и звање у држави првих Немањића, која се везује за познати назив „кнез". Први пут је поменута у једној латинској фалсификованој исправи (1151), где се саопштава да је Деса в. к. Хумске земље (magnus comes terre Zachulmie). Овакву титулу је имао и Михаило, последњи владар Дукље из династије Војиславића, а његова супруга „comitissa Desisclava, magni comitis Michaelis uxor", склонила се у Дубровник 20. VIII 1189. Нешто раније умро је требињски жупан Грд: „вь дни кнеза велиега Михоила". Ово је најстарији српски помен в. к.

Више података односи се на период владавине Стефана Немање и првих српских краљева. Када се Немања одрекао престола (1196) у корист млађег сина Стефана, он је тада најстаријем сину Вукану доделио титулу и звање в. к., као и територију којом ће господарити. Поменуто достојанство и територију давао је владар доживотно, с правом наслеђивања, обично својим синовима и блиским рођацима са статусом „удеоних кнезова". В. к. је био господар неке историјске области или веће територијалне агломерације. Он је имао своју властелу, војску, приходе, посебан управни апарат и двор, а одржавао је дипломатске везе са страним државама, присуствовао је црквеним саборима у својој области, подизао је цркве и манастире. Краће речено, на територији в. к. припадала су му сва регална права. Вукана је у Зети наследио старији син Ђорђе, а њега млађи брат Стефан, ктитор манастира Мораче. Вуканови синови уживали су најшира овлашћења, као и њихов отац.

За време владавине Стефана Првовенчаног, титула и звање в. к. додељивана је његовој браћи од стрица, синовима хумског кнеза Мирослава, па су и они господарили Хумском земљом. Ова историјска област била је подељена првих деценија XIII в., па је западни део припао в. к. хумском Петру, а источни његовом брату, в. к. хумском Андреју. Носиоци ових титула и звања уживали су слична права као и велики кнезови Зете. После Петрове смрти једини и последњи господар поменуте историјске области био је „кнезь вели хльмьски Андрѣи" (1249). Краљ Урош I је укинуо „удеоне кнежевине" 50-их година XIII в., па се титула и звање в. к. није додељивала потомцима Вукана Немањића у Зети, као ни потомцима кнеза Мирослава у Хумској Земљи.

После уздизања српског краљевства на царство увећане су или обновљене старе српске титуле, међу којима и достојанство в. к. В. к. Вратко, отац кнегиње Милице стекао је своју титулу за време цара Душана, а в. к. Војислав Војиновић у доба владавине цара Уроша. Изгледа да је поменуто достојанство имао и кнез Лазар. Са гашењем Српског царства угасила се титула и звање в. к. коју је додељивао краљ или цар, али су истовремено речи „кнез" и „велики кнез" могле да се користе као називи за владарска достојанства у Србији, па су их у својој титулатури употребљавали и кнез Лазар и кнез Стефан Лазаревић.

Титула „кнез босански" увећана је почетком XV в., па се тада помиње „велики кнез босански". Кнез Радоје Радосалић постао је „велики кнез босански", почетком владавине краља Твртка II Твртковића, док је кнез Твртко Боровинић постао „милошћу божијом велики кнез босански" 1436. Он је ову титулу добио, такође, од краља Твртка II Твртковића. Поменути краљ издао је 1436. једину латинску исправу, у којој се међу присутнима помиње и Твртко Боровинић: „palatino regni nostri Bosne". Уз помоћ термина „палатин" ближе је дефинисан положај „кнеза босанског" или „великог кнеза босанског". Comes palatinus, па и велики кнез босански, замењивао је краља у одређеној врсти послова. Носиоци ових титула у средњовековној босанској држави нису имали ничег заједничког са в. к. у Србији, изузев назива.

ИЗВОРИ: А. Соловјев, Одабрани споменици, Бг 1926; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/1, Бг 1929; В. Ћоровић, „Житије Симеона Немање од Стевана Првовенчанога", Светосавски зборник, 1939, 2; М. Динић, „Повеље кнеза Десе о Мљету", ПКЈИФ, 1962, 28, 1–2; Свети Сава, Житије светога Симеона Немање, Сабрани списи, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Црне Горе, II/1, Тг 1970; С. Мишић, Хумска Земља у средњем веку, Бг 1996; М. Благојевић, „Велики кнез и земаљски кнез", ЗРВИ, 2004, 41.

Милош Благојевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)