ВАСИЛИЈЕВИЧ, Јов

ВАСИЛИЈЕВИЧ, Јов, сликар (Кијев, крај XVII в. – ?, после 1754). Сликар украјинског порекла којем се приписује пресудна улога у настанку српског барокног сликарства. Претпоставља се да је сликарство учио у Кијево-печерској лаври 30-их година XVIII в. У Карловачку митрополију стигао је око 1740, можда залагањем Дионисија Новаковића и на позив бачког епископа Висариона Павловића. Један од првих познатих података о В. везује се за Духовно училиште у Петроварадинском шанцу чији је префект био Дионисије Новаковић. Реч је о уговору школске конгрегације, који је склопљен са сликаром 2. XII 1742. о сликању једне несачуване двостране иконе. Изгледа да је В. рано дошао у додир са патријархом Арсенијем IV, за којег је 30. V 1742. насликао икону Вазнесења Христовог. О томе говори и патријархов циркулар од 5. VII 1743. којим су позвани сви који имају дара за сликање да дођу на обуку „искусном иконописцу Јову и да се код њега науче најбољем сликарству". Патријархов позив је прихватило више српских ранобарокних сликара, међу којима је био и Василије Остојић. Арсеније IV у циркуларном писму такође наводи да је В. у то време био у Карловцима и сликао портрете у Патријаршијском двору. Патријарх га је заиста запослио да сликама опреми дворску салу у којој је у пролеће 1744. одржан црквено-народни сабор. Једна од њих био је портрет Арсенија III Чарнојевића на којем се В. потписао, док је друга била алегоријска представа цара Душана на коњу. Осим портрета, сликао је иконе и зидне слике. У манастиру Бођани 1742. насликао је иконе Исуса Христа (на архијерејском трону) и Богородице са Христом (на Богородичином трону), а 1745–1746. и престоне иконе (Ваведење, Богородица са Христом, Исус Христос, Јован Претеча) на иконостасу. У Крушедолу је 1745. престоне иконе (Благовести са светим Симеоном, Савом и Максимом, Богородица са Христом, Исус Христос, Јован Претеча) сликао по поруџбини Хаџи Исаије Грабовчанина, а 1750. и 1752. је са сарадницима живописао црквену припрату и олтарски простор чији су ктитори били новосадски житељ Рацко Јовановић и темишварски епископ Георгије Поповић. За Алмашку цркву у Новом Саду око 1750. насликао икону Богородице с Христом и арханђелима (данас у ГМС).

ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, „Сликари иконостаса манастира Бођана и Крушедола", Старинар н. с, 1961, 12; М. Јовановић, „Руско-српске уметничке везе у XVIII веку", ЗФФ, 1963, 7, 1; Д. Медаковић, Српска уметност у XVIII веку, Бг 1980; О. Микић, Л. Шелмић, Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века, Н. Сад 1981; М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, Н. Сад 1996; М. Лесек, Барокно сликарство у Срему, Н. Сад 2001; Б. Тодић, „Јов Василијевић у Карловцима 1743–1744", ЗНМ, 2007, 18, 2.

Бранислав Тодић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)