ВАРИЈАНТНОСТ ЈЕЗИКА

ВАРИЈАНТНОСТ ЈЕЗИКА, променљивост, тј. различито испољавање саставних елемената једног језика: јединица и система на разним нивоима структуре, као и облика у којима се он манифестује у географском и друштвеном простору. В. je темељно обележје структуре и употребе језика: језици остварују своје комуникацијске и стваралачке функције непрекидно прилагођавајући своје категорије променљивом окружењу (условима артикулације, језичком контексту, физичком и менталном свету и друштвеном животу својих говорника). Резултат варијација у изговору и писању, граматици, лексици, стилу и др. су варијанте – појавни облици истог основног садржаја. Апстрактне јединице гласовних система (фонеме) могу у реализацији имати различите позиционе варијанте (алофоне), нпр. /н/ у речима Ана и Анка; постоје и акценатске варијанте, нпр*. Југослâвија/Југòслāвија*. Аналогно, у писању графеме имају различите алографе, нпр. <a>: a, а, A, A. У граматици налазимо аломорфе као различита остварења морфема (најмањих јединица са значењем), нпр. {раз-} у разменити, растерати, рашчистити, ражалостити; варијанте типа са нама / с нама; варијабилан ред реченичних делова, као Иди кући, касно је / Касно је, иди кући; итд. Лексика обилује дублетима (теоријски/теоретски, коверат/коверта). Изразита в. одлика је стила, нарочито у смислу степена формалности употребе језика, као код поздрава и ословљавања (Здраво! / Добар дан! – Девојко/Госпођице – Како си? / Како сте?). На групном плану језик се раслојава у варијетете – облике одређене географски (дијалекте) или друштвено: образовањем, социоекономским статусом или професијом (социолекте). Генерацијска и родна припадност такође могу бити обележене посебним варијететима (нпр. говор адолесцената или тзв. женско писмо). Mеђу главним типовима варијетета су разговорни, стандардни и књижевни језик, струковни језик и жаргон. Светски раширени језици по правилу манифестују полицентричну стандардизацију, кроз своје националне варијанте (нпр. енглески – британску, америчку, канадску, аустралијску; немачки – немачку, аустријску и швајцарску; француски – европску и канадску; шпански – европску и америчку). За разлику од ових, стандардни српскохрватски је до распада СФРЈ имао такве варијанте у оквиру исте државе. Варијације су синхронијски феномен, постојећи као истовремене могућности: неки говорници или колективи датог језика служе се једним, а други неким алтернативним језичким средствима, било стално било повремено, бирајући одговарајући облик према језичком или ванјезичком контексту (нпр. велико или мало слово, један или други израз сличног значења, народни назив или стручни термин за исти појам, интимни или формални начин изражавања, локални дијалекат или стандардни језик). Синхронијске варијације се разликују од дијахронијских промена између генерација истог језика, услед којих настају старији и млађи облици. При томе су варијације важан узрок језичких промена, најчешће деловањем принципа језичке економије, који се противи нагомилавању синонима без семантичке или стилске специјализације (нпр. новија реч часовничар после једног периода варијације потиснула је претходно неутралну реч сајџија на стилски маркирану маргину лексичког система, доводећи до промене). Друштвено условљене варијације и промене у језику чине предмет социолингвистике.

ЛИТЕРАТУРА: М. Радовановић, Социолингвистика, Н. Сад 2003; Р. Бугарски, Увод у општу лингвистику, Бг 2008.

Ранко Бугарски

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)