ВЕСЕЛОВСКИ, Александар Николајевич

ВЕСЕЛОВСКИ, Александар Николајевич, филолог, историчар и теоретичар књижевности (Москва, 16. II 1838 – Москва, 23. X 1906). Од 1870. професор Петербуршког универзитета, а од 1876. члан Руске академије наука. Следбеник позитивизма друге половине XIX в., изучавао је оријентално, јудејско, античко, византијско, западноевропско, словенско и руско усмено и писано наслеђе, њихову међусобну комуникацију и њихове везе са историјом друштва и културе. Своје главно дело, Историјску поетику, није завршио и она је тек касније објављена (Лењинград 1940). У њој је изнео схватање о првобитном синкретизму музике, игре и песме, датом у обреду, из којег су се поступно развили еп, лирика и драма. Освртао се и на српску народну поезију. Тврдио је да се на Косову одиграло више битака, али да су битке 1389. и 1448. дале „најважнији супстрат за два циклуса о Косовском боју". Примерима из српске фолклорне баштине илустровао је често идеје о формама и процесима уметничког обликовања. На истраживањима по словенским земљама посетио Нови Сад и фрушкогорске манастире (1863), о чему је оставио краћи запис.

ДЕЛА: „Из младалачких дневника и преписке" (прев. Л. Суботин; коментар Х. Диздаревић Крњевић), КИ, 1999, 31/109; Историјска поетика, прев. Р. Мечанин (с поговорима В. М. Жирмунског и Ј. М. Мелетинског), Бг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стојнић, „Примери из наше народне поезије у Историјској поетици А. Н. Веселовског", НССВД, 1979, 9/1; Ж. Ђукић Перишић, „Историја књижевности као наука", ЛМС, 2007, 479, 1/2.

Ђорђије Вуковић; Душан Иванић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)