ВИД, БЕЛИ

ВИД, БЕЛИ, име, вероватно теоним, које се јавља у две коледарске песме из околине Пожаревца, у запису Вука Караџића. У једној песми се каже како је В. б. војевао три године с „клетим" Турцима и четири с „црним" Угрима, и када се вратио кући и сео да вечера, око његовог двора је настао „громот" и „тропот" -- од радости коња и голубова. У другој песми, с мотивом виле која гради двор с троја врата, у припеву, без јасне мотивације, јавља се израз: „Бели Виде, миле мој". У одговарајућим бугарским песмама Марко, Св. Илија, Св. Георгије боре се против туђинца, змаја или ламје и након њихове победе потеку реке вина, жита, масла (тј. ослобађа се небеска влага). В. Чајкановић сматра да је В. име или једна хипостаза врховног словенског хтоничног бога, који се код Западних Словена називао Свентовит, а код Срба Дабог. Анализирајући обредну песму с острва Пага („Свети Виде, божји диде,/ми к теби на горика,/ти к нама на долика./Ој дондоле, дондоле!"), Р. Катичић у имену В. проналази громовника Перуна, а у изразу дондоле (додо, додоле) вокатив Перуновог надимка Дондол (као што је литавски Перкунас имао надимак Дундулис). За њега је и назив бога полапских Словена Свентовит такође надимак (епиклеза) Перуна, који значи биће прожето божанском животном силом, набујало од ње, чврсто и снажно.

ЛИТЕРАТУРА: В. С. Караџић, Етнографски списи, Бг 1972; В. Чајкановић, Сабрана дела из српске религије и митологије, 3, Бг 1994; А. Лома, Пракосово: словенски и индоевропски корени српске епике, Бг 2002; R. Katičić, „Vidova gora i sveti Vid", Studia mythologica Slavica, Ljub. 2010, 13.

Љ. Раденковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)