ВУЈИЋ, Светозар

ВУЈИЋ, Светозар, адвокат, песник (Ада, Бачка, 1819 -- Будимпешта, 10. XI 1882). Припада породици Вујића која је у вези са сенћанском граном. До студија школовао се у родном месту и Сегедину. Две године филозофије, а потом три године права завршио је у Будимпешти, последњу годину као стипендиста Матице српске, текелијанац (1840/41). Нотар краљевске табле у Ади био је од 1841, а адвокат у Ади од 1843. Још као граматиста занимао се за књижевност, те се 1831. почео претплаћивати на књиге. Још као студент почео је објављивати поезију је у Магазину за художество (1839), Летопису Матице српске (1840--1841) и Српском народном листу (1841). Као посебна публикација штампана му је пригодна песма поводом смрти карловачког митрополита Стефана Станковића (1841). Његове песме које припадају позном класицизму, прожете сетом и песимизмом, привукле су пажњу савремених антологичара Миодрага Павловића и Зорана Гавриловића, који су га уврстили у своје антологије српске поезије.

ИЗВОРИ: Д. Кириловић, Каталог Библиотеке Матице српске (1494--1847), I, Н. Сад 1950; Пренумерација на српску књигу, необјављена грађа у Матици српској.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Вести из народа", Застава, 1882, 173; Ј. Игњатовић, Рапсодије из прошлог српског живота, Н. Сад 1953; Б. Ковачевић, „Вујићи: Светозар и Софија", ЗМСКЈ, 1971, 3; С. Кићовић Пејаковић, Енглеска књижевност у Срба у XVIII и XIX веку, Бг 1973; М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Бг 1979.

М. Бујас

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)