ВЕЛИКА ПЛАНА

ВЕЛИКА ПЛАНА, град на источној периферији Шумадије и Јасенице, на левој страни долине Велике Мораве, где се са њом спаја долина реке Јасенице. На источној периферији насеља су ауто-пут и железничка пруга Београд–Ниш, а ка центру В. П. упућени су локални путеви из четири правца, који је спајају са свим околним крајевима. Центар је општине површине 345 км² у чијих 13 насеља је 2011. живело 40.902 становника. Развила се по оцедитим теренима десне стране долине реке Јасенице и леве стране долине Велике Мораве. Формирано је насеље облика слова „Г" са мрежастим распоредом улица у северном и решеткастим у источном делу. Прва сведочанства о насељу су из 1732. Становништво је досељено са Косова и из јужне Србије. Брз привредни напредак доживљава од краја XIX в., а после I светског рата добија статус варошице. Године 1947. постала је средиште Поморавског среза, 1956. центар општине, а 1981. добија статус града. После II светског рата пораст броја становника био је брз, али је две последње деценијe XX в. наступила депопулација. Године 2002. имала је 16.210 становника, а 2011. 16.088 (94,6% Срба). Највише становништва радило је у индустрији (25,8%), трговини и услужном занатству (16,3%) и грађевинарству (11,4%), док се пољопривредом бавило 7,6% активног становништва. У граду су све општинске институције, православна црква, три основне и три средње школе, позориште „Massuka", дом културе и дом здравља, индустрија меса, конфекција и циглана.

Србољуб Ђ. Стаменковић

Прва парохијска црква у В. П. била је црква брвнара подигнута 1818, посвећена Преносу моштију Св. Николе. У знак покајања за убиство Карађорђа подигао ју је Вујица Вулићевић, војвода, а затим кнез Смедеревске нахије, због чега је црква добила име Покајница. Као мирска црква за потребе становништва В. П. служила је све до 1954, када је у самом граду завршена нова црква, после чега је Покајница постала прво мушки, а потом женски манастир. Црква је једнобродне основе и подељена на трем (накнадно дограђен 1880), припрату са галеријом за хор, наос и олтар. Изузев темеља који су од ломљеног камена, целокупна грађевина изведена је од храстове грађе. Засведена је коритастим сводом од буковог шашовца и има стрм кров покривен храстовом шиндром. Иконостас је рад зографа Константина, сликара који је у овом периоду радио низ иконостаса за цркве брвнаре у Србији. На престоној икони Св. Георгија налази се ктиторски запис Вујице Вулићевића. Југозападно од цркве је дрвена звонара и стари конак, вероватно из времена градње цркве.

Црква Св. апостола Вартоломеја и Варнаве у В. П. започета је 1937, а завршена 1944. Покајница тада престаје да буде парохијска црква и замењује је ова, нова градска црква. Изграђена је у духу споменика моравске стилске групе како у обликовању простора тако и са мотивима пластике и украса на фасадама. Зидне слике и иконе на иконостасу осликао је академски сликар Андрија Биценко који је у периоду између два светска рата осликао већи број храмова и иконостаса у Србији.

Ана Костић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ст. Павловић, „Старе цркве брвнаре", Музеји, 1951, 6; „Цркве брвнаре у Србији", Саопштења, 1962, 5; Д. Митошевић, Црква Покајница код Велике Плане, Смед. 1976; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791–1848, Бг 1986; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; А. Марковић, „Црквено сликарство Андреја Биценка у смедеревском крају", Смедеревски зборник, 2012, 3.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)