ВУКАН

ВУКАН, велики жупан, владар (Србија, друга половина XI в. -- ?, после 1106). Податке о В. доносе два историјска извора, Алексијада Ане Комнине и Летопис попа Дукљанина. Ана Комнина помиње В. први пут у вези са догађајима након протеривања Нормана са Балкана 1085. Нови византијски заповедник Драча Јован Дука повео је борбу против српског дукљанског краља Бодина, а поред тога „преотео је и многе тврђаве које су биле под В.". Према Летопису попа Дукљанина, пошто је освојио Рашку, краљ Бодин је у њој „поставио два жупана са свога двора -- В. и Марка", као своје намеснике и вазале. За разлику од Летописа, Ана Комнина кроз читаво дело уз В. име не користи ниједну титулу. У окршају са Јованом Дуком Бодин је био заробљен, али се избавио и поново започео непријатељства против Византије, око 1091. Међутим, убрзо после тога главну улогу у српској борби против Византије преузима В. Територија на којој је В. у то време деловао против Византије била је област данашњег Косова и Метохије, где је планински венац који Ана Комнина назива Зигон представљао српско-византијски гранични појас. У писмима која је послао новом дуки Драча Јовану Комнину и представницима власти у Драчу, цар Алексије I истиче да је обавештен о делатности В. Пошто је сазнао за његово непријатељско држање, цар је 1092. кренуо из Цариграда против њега. Ипак, тада је само обишао границу према Србима и боље је утврдио. Непријатељства према Византији нису престала, већ је В. 1093. освојио и спалио византијски погранични градић Липљан. Због тога је цар Алексије I поново дошао из Цариграда да се обрачуна са Србима и поврати Липљан. Схвативши да је у опасности, В. се повукао у Звечан, који се налазио са српске стране пограничног појаса, а одатле се са мировним понудама обратио цару, који се тада налазио у Скопљу. Цар је прихватио понуђени мир, јер се В. њиме обавезао да неће више нападати византијску територију и да ће се са ње повући. Обавезао се и да ће предати таоце. Пошто није испунио уговор, цар му је писмима запретио да испуни преузете обавезе. Будући да се В. ни на то није обазирао, цар је поново послао војску против њега. Царска војска под заповедништвом драчког дуке Јована Комнина била је поражена, а он сам се дао у бекство. Након тога, В. је наставио своје нападе -- пустошио је околину Скопља, заузео Полог и стигао до Врања. Цар Алексије је опет лично кренуо у обрачун са В. Овог пута, чим је чуо за царев долазак, В. је обећао да ће испунити уговором преузете обавезе. Цар је желео да избегне већи сукоб, jeр „мада то беху Далмати" (тј. Срби) „ипак беху хришћани", како се сликовито изразила царева кћи Ана Комнина, те је пристао на мир. В. се обавезао да неће нападати византијску територију, а као залог предао је цару око 20 талаца, из реда истакнутих жупана. Међу таоцима била су и два његова синовца, Урош (потоњи велики жупан Урош I) и Стефан Вукан. Последња вест Ане Комнине о В. везује се за 1106, када је забележен још један његов сукоб са војском под заповедништвом Јована Комнина. Извесне детаље о његовом деловању доноси и Летопис попа Дукљанина, у коме се представља не само као савременик Бодина већ и његових наследника Михаила, Доброслава, Кочапара и Владимира.

ИЗВОРИ: В. Мошин (прир.), Љетопис попа Дукљанина, Зг 1950; ВИИНЈ, III, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Историја српског народа, I, Бг 1981.

П. Коматина

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)