ВИШЕЈЕЗИЧНОСТ

ВИШЕЈЕЗИЧНОСТ (мултилингвизам), напореднa употреба више од једног језика у друштвеним заједницама (социјетална в.) и код појединаца (индивидуална в.). Гранични случај са само два језика јесте двојезичност (билингвизам) насупрот једнојезичности (монолингвизму). Социјетална в., која не подразумева и индивидуалну в. свих или већине чланова датог колектива, него само да је у оптицају више језика, планетарно је раширена појава. Једнојезичне државе у свету су крајње редак изузетак, а многе земље броје на десетине, па и на стотине језика (предњаче Папуа Нова Гвинеја са око 750, Индонезија са 650 и Нигерија са 450). Масовне миграције, мешање становништва и демократизација политичког и јавног живота проширили су сазнања о правим размерама социјеталне в. и у државама које су традиционално сматране једнојезичним, иако то уистину нису биле. У Европи је свега неколико држава озваничило своју вишејезичност (као Швајцарска, Белгија, Финска или доскорашње федерације СССР, ЧССР, СФРЈ), док су многе друге формално једнојезичне националне државе, али у свакој од њих (осим Исланда и Португала) има и већи број званично признатих или непризнатих језика националних и етничких мањина. Тек је скорашње изоштравање демографске и политичке оптике, уз либералнији однос према правима мањина, учинило одвајкада постојећу в. видљивијом. Србија је за европске прилике просечно вишејезична, али се нарочито АП Војводина налази у самом врху по степену институционалне заштите мањинских језика. (Овом циљу посвећена је Европска повеља о регионалним или мањинским језицима, чија је потписница и Србија од 2005). На другим континентима, изузев европеизираних земаља попут САД, Канаде и Аустралије, исконска и свеобухватна в. никада се није прикривала. Језици заступљени у некој заједници могу обављати различите улоге; функционална расподела, при којој нпр. један језик служи за званичну а други за свакодневну комуникацију, назива се диглосија. Растућој свести о в. доприносе и велике међународне организације типа Савета Европе, Европске уније или Уједињених нација, суочене са изразитом језичком разноликошћу својих чланица и последичном неопходношћу масовног коришћења распрострањенијих језика, данас нарочито енглеског. Њихово оптимално функционисање захтева обезбеђивање успешне комуникације, али уз поштовање језичког као и националног идентитета чланица. Индивидуална в. такође је веома раширена; процењује се да је убедљиво већа половина човечанства и појединачно двојезична или вишејезична, при чему се данашња наука одмакла од популарног схватања да знање тих језика мора бити у свему једнако, тј. да су двојезични само они који имају два матерња језика (обично деца из мешовитих бракова). Према томе, и социјетална и индивидуална в. сасвим су нормалне појаве, пре правило него изузетак, а нису непожељна одступања од неке претпостављене норме, засноване на наслеђеном али увелико превазиђеном европском идеалу језички и културно хомогене националне државе. Ове данас познате чињенице, удружене са самим постојањем више од 6.000 језика на свету (премда се тај број убрзано смањује, што је ненадокнадив губитак за људски род), сведоче да је Homo sapiens еволуирао, генетски и средински, као биће инхерентно вишејезичких капацитета. У даљем систематском развијању ових способности кроз учење већег броја језика поменуте европске институције виде задатак дана и програм за будућност.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Кристал, Кембричка енциклопедија језика, Бг 1996; Р. Бугарски, Језици, Бг 2010.

Р. Бугарски

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)