ВРАЋЕВШНИЦА

ВРАЋЕВШНИЦА, манастир у долини Враћевшничке реке, недалеко од Горњег Милановца, посвећен великомученику Св. Ђорђу. Подигао га је и фрескама украсио 1431. велики челник Радич Поступович, у народној традицији познат под именима Рајко од Расине и Облачић Раде. Као врховни војни заповедник и имућни земљопоседник у доба Деспотовине, он је новоосновани манастир богато даривао. Делећи судбину народа, В. је у турско доба више пута била похарана и опустошена, али после обнове Пећке патријаршије доживљава препород (живопис из 1579, Минеј из 1618). До највеће обнове долази поткрај аустријске управе Србијом, 1737, када се манастир архитектонски преуређује а црква поново живопише. По повратку Турака, монаси В. 1739. беже у фрушкогорске манастире. Већ 1754. зограф Ставро слика крст на врху иконостаса са Распећем, Богородицом и Св. Јованом, док други мајстор израђује царске двери и Деизис са апостолима. Трећи део олтарске преграде, престоне иконе, дело су другог непознатог мајстора у стилу левантинског барока из 1824. Од 1810, када је за манастирског игумана изабран Мелентије Павловић, потоњи српски митрополит, В. постаје културно-просветни и политички центар устаничке Србије. Карађорђе у манастиру 1812. сазива Народну скупштину на којој се читају закључци Букурештанског мира, а 1818. ту се доноси одлука о проглашењу Крагујевца за престоницу Србије. Намеран да у В. подигне маузолеј, кнез Милош у њега преноси кости своје мајке, баба Вишње (1819), и гради конак (1825) у балканском стилу са доксатом и диванханом, данас рестаурисан. Стари конак са приземним делом од камена обнавља се 1834. У манастиру је радила и школа у којој је 1826. било 12 ђака. У библиотеци се чувају старе богослужбене књиге, док се у ризници, осим икона и галерије портрета, налази дрворезна плоча са ведутом манастира из 1820, лични предмети митрополита Мелентија и салонски намештај династије Обреновић.

Црква манастира В. спој је рашког и моравског градитељства. То је издужени једнобродни храм са петостраном апсидом, наосом, нартексом и егзонартексом са лучним отворима изнад којег се диже осмострана купола-звоник. Оплата цркве изведена је од ружичастог пешчара, без употребе опеке. Северна и јужна фасада храма имају јединствену декорацију од плитких пиластера повезаних полукружним слепим аркадама; средишња јужна аркада завршава се преломљеним луком у духу исламске архитектуре. Фриз кровних слепих аркадица на профилисаним конзолицама оперважује фасаду и апсиду. Сличности у градњи В. и Манасије упућују на исте мајсторе пореклом из Приморја. Као што се ктитор В. угледао на Манасију, главну задужбину деспота Стефана Лазаревића, тако су се и непознати ктитори Горовича и Борача, нпр., касније односили према В. Манастир је данас непокретно културно добро од великог значаја за Републику Србију.

Живопис из 1737. извели су протомајстор Андреа Андреович са помоћницима Првулом, Недељком, Николом, Георгијем, Филипом и Шербаном. Реч је о влашкој сликарској радионици стила Бранковеану, настављачима хуреске сликарске школе, који раде у традиционалном позновизантијском маниру. Одликује их наративност испољена у мноштву многољудних сцена (Распеће), али и декоративност и драматичност преточена у питорескне детаље који понекад прелазе у праве мале жанр сцене. Гомилање архитектонских кулиса, минуциозни цртеж и плошност фигура показују суштинску незаинтересованост ових зографа за монументални израз. Сцене као што су ктиторски портрет (припрата), Богородица са Христом на престолу (олтар) и Св. Тројица (свод наоса) одишу и живописним елементима ранобарокног стила, у шта уверавају појединости попут дворске брокатне одеће и везене обуће, украси од драгог камења и хермелинског крзна, као и позлаћена резбарија на сликаним троновима.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Кречковић, Манастир Враћевшница, Ср. Карловци 1932; Д. Ранковић, М. Вуловић, М. Шакота, Враћевшница, Бг 1967; Р. Станић, „Иконостас манастирске цркве у Враћевшници", ЗЛУМС, 1971, 7; Манастир Враћевшница, Кв 1980; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791--1848, Бг 1986; Л. Шелмић, Српско зидно сликарство XVIII века, Н. Сад 1987; З. Ивковић, М. Ђокић, „Манастир Враћевшница", Рашка баштина, 1988, 3; Д. Милисављевић, Враћевшница: Цртежи фресака, Н. Сад 1990; Љ. Стошић, „Les peintures murales du groupe de zographes d'Аndrei Аndreovic au monastère de Vracevsnica", Revue roumaine d'histoire de l'art, 2000, XXXIII; Српска уметност 1690--1740, Бг 2006; А. Боловић, „Ризница манастира Враћевшнице", Зборник Радова Музеја рудничко-таковског краја, 2009, 5; Љ. Шево, „Неке посебности у програму и иконографији живописа у Враћевшници", Саопштења, 2010, XLII.

Љиљана Н. Стошић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)