ВУЛИЧЕВИЋ, Људевит

ВУЛИЧЕВИЋ, Људевит, књижевник, публициста, проповедник (Цавтат, Хрватска, 30. IX 1839 – Напуљ, Италија, 27. VII 1916). Рођен као ванбрачно дете, био је веома привржен мајци (Моја мати, Беч 1879/80; Бг 1906). Школовао се код фрањеваца у Цавтату, од 1854. постао је редовник у дубровачком самостану, где је завршио гимназију. После студија филозофије (1859) и теологије (1862) у Венецији, дошао је у Дубровник, али је напустио ред Мале браће и прешао у световне свештенике (1870). Као мисионар евангелистичке секте Валдеза, држао је проповеди по италијанским градовима. Писао је медитативно-поетску прозу (Сила у савјести, Бг 1906), посланице Омладини далматинској и Омладини српској, молитве и библијске параболе (Христос и птице). Његове проповеди су биле обојене антиклерикализмом, у тршћанском периоду панславизмом, а од 1879. изразитим афирмисањем српства. Био је приватни учитељ Алекси Шантићу, оснивач омладинског листа Il Giovane, оснивач Српске читаонице и сарадник листова Срђ, Дубровник, Застава и Српски лист. Његова проза је моралистичко-религиозна, истовремено и исповедна и дидактично проповедна, писана повишеном реториком и са честим позивањима на јеванђељска учења („Самотњакове ријечи", „Жена", „Души", „Свјетлост").

ДЕЛА: Целокупна дела, прир. В. Стајић, Бг 1929.

ЛИТЕРАТУРА: А. Tamborra, Ljudevit Vuličević tra Slavia e Italia, Roma 1986; П. Палавестра, Историја модерне српске књижевности, Бг 1986; Н. Радуловић, Подземни ток, Бг 2009.

Драгана Вукићевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)