ВЕШТАЧКА ЂУБРИВА

ВЕШТАЧКА ЂУБРИВА, неоргански или органски материјали вештачког порекла који се додају земљишту ради снабдевања биљака хранљивим супстанцама. Неорганска в. ђ. су нпр. амонијум-нитрат, Томасово брашно, а органска, нпр. прерађени муљеви од пречишћавања вода, компостирани отпаци. Још је у старом веку било познато да приноси зависе од ђубрења (Вавилонци су користили стајско ђубриво, а Египћани су били свесни значаја нилског муља). У средњем веку, поред стајског ђубрива, коришћен је пепео од дрвета (данас се зна да је то због високог садржаја калијума). Године 1840. немачки хемичар Јустус фон Либиг, на основу истраживања претходника – Шпренгела, Бусенгола и др., као и својих, поставио je теорију по којој биљка из земљишта црпи азотна једињења, фосфате и калијум. Стога ове супстанце треба надокнадити одговарајућим ђубрењем. Тако су биле постављене основе агрохемије. Касније је утврђено да је биљкама потребан и магнезијум, калцијум и сулфат, као и седам елемената у траговима (бакар, бор, гвожђе, манган, молибден, хлор и цинк).

Најважнија подела в. ђ. је према хемијском саставу, јер од њега зависе многе агрохемијске, физичке и екохемијске особине земљишта. Од азотних ђубрива највише се употребљава амонијум-нитрат, NH₄NO₃, (производ неутрализације азотне киселине са амонијаком), јер има идеалан однос нитратног и амонијачног азота. Због експлозивности долази на тржиште као кречни амонијум-нитрат, КАН − смеса амонијум-нитрата и кречњака. Амонијум-сулфат, (NH₄)₂SO₄, добија се неутрализацијом разблажене сумпорне киселине с отпадним амонијаком. Карбамид (уреа), (NH₂)₂С=O, добија се синтезом из амонијака и угљен-диоксида. Од фосфорних ђубрива највише се примењује суперфосфат, смеса монокалцијум-дихидроген-фосфата и гипса, а приближни састав је 3Ca(H₂PO₄)₂ + 7CaSO₄. Добија се у реакцији фосфатних минерала (фосфорита, апатита) са сумпорном киселином, док се тзв. трипли суперфосфат, Ca(H₂PO₄)₂, добија реакцијом поменутих минерала са фосфорном киселином. Томасово брашно је самлевена згура од добијања челика у Томасовом конвертеру. Као калијумова ђубрива служе разне калијумове соли; калијум-хлорид је мање тражен јер садржи, за неке биљке штетни, хлоридни јон. Пример трокомпонентног мешовитог ђубрива је NPK 8:10:10, што значи да садржи 8% азота (у облику неког азотног ђубрива), 10% фосфор-пентоксида P2O5 (у облику неког фосфорног ђубрива) и 10% калијум-оксида К₂O (у облику неког калијумовог ђубрива). Ђубрива растворна у води (азотна, калијумова, суперфосфати) најбрже се усвајају од биљака јер су слободнo покретни у земљишном раствору. Томасово брашно, гуано и др. су растворни тек у земљишним, хуминским киселинама тако да се спорије усвајају, што је значајно код органског ђубрења. „Спороделујућа" ђубрива одају своје састојке контролисано, зато што су јоноизмењивачки везане или што су грануле покривене сумпорном или полимерном опном, коју микроорганизми земљишта прво треба да разграде. Неким неорганским се додају органска ђубрива, органски стимулатори или регулатори раста, пестициди.

Више од половине светског становништва има хране само захваљујући вишим приносима који се постижу применом азотних ђубрива. Нестручна примена в. ђ. довела је и до низа проблема, као што су: осиромашење земљишта неким састојцима; поремећај структуре земљишта; низак степен искоришћења хранљивих састојака; смањење биолошке активности земљишта; загађивање ваздуха, вода, земљишта и прехрамбених производа; унос радиоактивних елемената у земљиште из неких фосфорних ђубрива; унос тешких метала, токсичних органских супстанци и патогених организама применом органских ђубрива из муљева од отпадних вода. Светске резерве фосфорних и калијумових минерала (сировине за ђубрива) су ограничене.

Прва фабрика в. ђ. (суперфосфата) на територији Србије „Клотилд", почела је да ради 1906. у Суботици (тада Аустроугарска). После I светског рата производња фабрике, сада „Зорка" (по коњичком пуку „Књегиња Зорка", који је ослободио Суботицу) обновљена је. Током 50-их и 60-година прошлог века, у циљу модернизације пољопривреде и стицања независности од увоза, изграђене су фабрике суперфосфата („Зорка" Суботица, „Зорка" Шабац, Прахово, „Трепча" Косовска Митровица, Нови Сад), са укупним капацитетом од 1,2 милиона тона. Фабрика суперфосфата у Прахову била је највећа у Европи. Азотна ђубрива на бази синтезе амонијака почињу да се производе 1962. у ХИП „Азотари". Све до краја 80-их година капацитети и асортимани се проширују изградњом нових фабрика у „Азотари" Панчево, „Азотари" Суботица, „Жупи" Крушевац и у „Обилићу" код Косовске Митровице. Године 1969. почела је да ради фабрика карбамида у ХИП „Азотари", са капацитетом од 90.000 т. Укупно изграђени капацитети за производњу минералних ђубрива у Србији почетком 90-их година су били око 3,5 мил. т (1 мил. т хранљивих састојака). За време санкција је производња ђубрива скоро потпуно престала, а машине и апарати су недовољно конзервирани за дате корозивне услове. НАТО бомбардовањем 15. и 18. IV 1999. порушене су фабрике азотних ђубрива у Панчеву, а током наредне деценије су реконструисане. Остали произвођачи в. ђ. су сада: „Агрохем" Нови Сад, „Азохем" Суботица, „Биохемик" Обреновац, „Жито-Медиа" Кула, „Јуко-Хемија" Нови Сад, „Фертил" Бачка Паланка, „Флаворит" Нови Сад, „Трепча РХМК" Звечан. Производња ђубрива у Србији 2010: азотна близу 400.000 т, фосфорна близу 7.000 т, а комплексна и мешана преко 51.000 т. Светска производња азотних ђубрива је близу 300 мил. т, а фосфорних преко 40 мил. т. Потрошња в. ђ. у Србији 2009. је била 224 кг/ха, док је у земљама ЕУ била 350−550 кг/ха.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић, Хемијска технологија, Бг 1990; Ј. Јанковић, „Производња хемикалија", у: Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији − историјска грађа, Бг 1997; Д. Богдановић, „Хемизација − потрошња минералних ђубрива у производњи хране", Летопис научних радова, 2010, 34 (1), 32.

Петар А. Пфенд

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)