ВЕТРЕЊАЧЕ

ВЕТРЕЊАЧЕ, грађевине у којима је смештен механизам помоћу којег се снага ветра претвара у механички рад. Грађене су у областима које не обилују брзим водама, а које су претежно равне и имају јаке ветрове. У Србији су в. највише грађене у Војводини, али су пре XIX в. подизане и у долини Велике Мораве и у јужној Србији. Снага ветра је у в. највише коришћена за покретање млинова, али и за пумпање воде у сушнијим областима. В. се у новом веку готово увек зидају од тврдих материјала да би дуго издржале јаке ветрове. Грађене су у облику зарубљене купе, од цигле и ћерпича. Обично имају приземље и два спрата. Кров им је купаст. Механизам в. је, ипак, углавном грађен од тврдог дрвета, с понеким делом од гвожђа. Крила в. су од дрвених летвица и дасака, покривена платном, постављена на осовину на коју је причвршћено велико коло са зупчаницима. Читав кров с крилима је направљен тако да може да се окреће сходно правцу ветра. Сила се с кола преноси на попу – вертикалну осовину на којој се на доњем спрату налази коло које зупчаницима преноси силу на вретена, на чијим је доњим крајевима учвршћено горње млинско камење. В. обично имају по два-три камена за млевење. У приземљу су под камењем сандуци у које олуцима долази брашно. В. у Војводини су могле да буду власништво појединаца, али је било и ортачких. Млинова на ветар, како их је Вук називао, највише је било у Потисју, Бачкој и Банату. Они нагло почињу да ишчезавају после појаве првих парних млинова (1842). Док их је у овим крајевима, нарочито у селима, крајем XIX в. било преко пет стотина, 1950. их је преостало свега шездесетак. Деведесетих година ХХ в. законом је заштићено неколико в. саграђених крајем XIX в. – у Чуругу, Меленцима, Орому и Белом Блату. Све припадају тзв. холандском типу в. које су у Војводину донели колонисти из Немачке, Француске и Холандије. Најстарија међу њима је чурушка в. из 1843, пренета из Мађарске три године касније. Грађена је од великог броја комада опеке и има четири етаже. На првом нивоу налазило се брашно, на другом камење за млевење, на трећем справе за преношење енергије заједно с великим точком, а на четвртом млинско коло и вретено с попом, на коју су се споља стављала крила која је померао ветар. Све до 70-их година прошлог века ова в. је радила, а њен ветрењачар сваког 22. марта славио славу Светих четрдесет мученика.

ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Барјактаровић, „Ветрењаче у Банату", ЗМСДН, 1950, 1; Р. Николић, „Ветрењаче у Југославији", РВМ, 1955, 4; Д. Дејанац, „Суваче, ветрењаче и воденице у Великокикиндском диштрикту", Из историје пољопривреде, 2002, 3–4; А. Панџић, Салаши, етно-куће, ветрењаче: народно градитељство Војводине, Бг 2007; група аутора, Културно наслеђе Војводине, Н. Сад 2008; Т. Ђуђић, „Један осврт на ветрењачу у Бачкој Тополи", РМВ, 2010, 52; Ж. Крејић, Ветрењаче као атрактивни елемент простора Србије за развој посебних облика туризма, Бг 2011 (мастер рад).

Милош Матић; Љиљана Н. Стошић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)