ВУЧАРИ

ВУЧАРИ, обредне зимске поворке младића огрнутих вучјом кожом или младића који су носили мртвог вука, напуњеног сламом кроз чије је тело провучена мотка. В. се називала и покладна поворка прерушених младића у сватове на Косову и Метохији (помен у Штрпцима 1954). В. Чајкановић сматра да се у старим поворкама в. могу препознати архаична веровања и повезује их са култом покојника. На то указују, између осталог, и начини како се такве поворке понашају, опремају и крећу кроз насеље. Чајкановић сматра да је вук најистакнутија сеновита животиња код Срба. Поворке в. обилазиле су насеља када се убије вук. Тада би поред хране сакупљали и вуну. У народу се могло чути како „просит на вучину" није срамота јер се народ ослободио једног злотвора. Међутим, у етнолошкој науци се сматра да вук испуњен сламом представља демонско биће, а поворке в. представљају поворке покојника или предака који се јављају у вучјем облику. Када поворка уђе у домаћинство, убијеног вука окрећу према кућним вратима, а певачи певају нпр. „Вујо ми је остарио,/ Планине је оставио,/ У поље је слазио,/ Грдне ране задобио ... дајте вуји сланине,/ Да не слази с планине,/ Дајте вуји зопчице,/ Да не коље овчице...". В. су познати у регионима централне, југоисточне, југозападне Србије, у делу југозападног Срема и на Косову и Метохији. Поворке су распрострањене и у делу Далмације, Книнској и Босанској крајини, северозападној Босни и Црној Гори. Д. Антонијевић помиње распрострањеност поворки в. у Алексиначком Поморављу, у селима Лесковик, Буковик и Јастребац. Након Божића, на Косову, група младића с убијеним вуком походила је насеља тако што се један од њих маскира у младу: „да се човек -- снаша направи", други је са вучјом кожом напуњеном сламом, док је трећи носио добош у који удара, а сви су певали „иде вук с планине, да му даду комад сланине!". Играње у опходу око убијеног вука изводило се у Средачкој и у Крушевачкој жупи. У врањском региону, селима Кацапуну и Великој Моштаници в. „када убију вука, напунили би му кожу сламом, испунили и ноге, натицали би га на мотку и ишли од куће до куће сакупљајући месо, вуну, кудељу, пасуљ" (Д. Антонијевић). У југозападној Србији поворку в. сачињавали су ловац који је убио вука и три маскирана младића -- двојица „деда" и „баба". У Алексиначком Поморављу поворке в. су обилато дариване јер се веровало да ће вук, ако се не припреме дарови, подавити стоку. Пред сваком кућом зауставила би се поворка в., спуштала вратило с вуком на дрвене ноге и певала: „Домаћине, газдо мој,/ Ево вука пред дом твој. Гони вука од куће,/ Није добар код куће..." У овом крају била је пракса да жене узму длаку с убијеног вука којег носе в. и њоме каде децу да се не би плашила. У околини Крушевца, у селу Бољевац, поворка са вуком изигравала је сватове: двојица одевених у чојано мушко одело са убијеним вуком кроз чије је тело провучена мотка (ражањ), младожења с антропоморфном маском од тикве, у свадбеном или свечаном народном оделу, млада (прерушени мушкарац) у белој венчаници са шлајером, чизмама на ногама и краћим капутом окренутим наопако, девер -- окићен дугим, извезеним деверским пешкирима, са шајкачом на глави, док су се остали учесници произвољно прерушавали. Иначе, у целом крају у близини Крушевца поворка в. до данас се сачувала као део ритуала којим се становништво овог краја легитимише у идентитетском смислу и сматра обредну поворку в. својим традиционалним културним наслеђем. Из рецентне грађе приметно је присуство различитих нових облика фолклоризма у поворкама који се преносе преко културно-уметничких друштава. Један од примера преношења поворке в. у савремено доба јесте сценска форма у облику савремене кореографије. Данас се вешто изводи као реконструкција у садржајима играчког фолклора културно-уметничких друштава (нпр. у Рибарској Бањи, Крушевцу).

ЛИТЕРАТУРА: С. М. Филиповић, П. Томић, Горња Пчиња, Бг 1955; М. Филиповић, Различита етнолошка грађа, Бг 1965; Д. Антонијевић, Алексиначко Поморавље, Бг 1971; В. Чајкановић, Мит и религија у Срба, Бг 1973; В. Николић Стојанчевић, Врањско Поморавље, Бг 1974; Т. Вукановић, Срби на Косову, II, Вр 1986; М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; В. Марјановић, Маске, маскирање и ритуали у Србији, Бг 2008.

В. Марјановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)