ВОЈВОДА

ВОЈВОДА, војни старешина, војсковођа. У средњовековној држави Немањића звање в. није устаљено, то је углавном била функција команданта војске. Владар је, у свом одсуству, могао да пренесе на в. своја права која он врши током похода, па тако на походу има апсолутну судску власт. Сваки жупан је у ратном походу в. или стегоноша, па га извори тако и називају. Тако је Ненад Страхињић у Требињу између 1347. и 1350. наизменично титулисан и као в. и као жупан. У смислу функције в. је присутан и у Душановом законику. У доба Немањића појављује се и функција великог в. који замењује владара на походу. Обављали су је 1313/14. Новак Гребострек, а 1342/43. кнез Вратко. У време краља и цара Душана изгледа да се појављује и титула спојена са функцијом, и као такву једно време је носи Јован Оливер. После њега исту титулу носили су Угљеша Мрњавчевић и Никола Стањевић. У земљи је могао постојати само један велики в.

У периоду расула државе Немањића титула жупана пада у заборав јер их потискују в. као заповедници значајних војних одреда. Они су уједно на том подручју и најкрупнија властела -- баштиници. Овај процес је отпочео још за време цара Душана, а у доба кнеза Лазара в. постаје најзначајнији представник локалне управе. У ово време то су најмоћнији феудалци (Никола Зојић, Новак Белоцрквић, Обрад Драгославић). В. са истом улогом и значајем појављују се и у областима Мрњавчевића (в. Жутко), браће Драгаш (в. Дмитар) и у Зети (в. Ђурађ Ђурашевић). Моћ ових в. темељила се на великим баштинама и значајним војним одредима. Временом они су почели да врше утицај и на послове централне управе, па се јављају као милосници на повељама Дубровчанима код Балшића (1386), Вука Бранковића (1387) или деспота Стефана Лазаревића (1405). У време деспота Ђурђа Вуковића (1428) в. избија на чело државне управе, што значи да су војни послови однели превагу над цивилним.

Почетак милитаризације државне управе везује се за реформу деспота Стефана Лазаревића, чији су резултати постали видљиви већ 1410. До тог времена он је скршио моћ крупне властеле (која је носила титуле в.) и променио социјалну структуру државне управе. У земљи су уведене власти на челу са в., који су били владареви намештеници које је он по свом нахођењу постављао и смењивао. После смењивања они су губили титулу као некада кефалије. Средишта власти су били утврђени градови, а у сваком од њих је постојао в. Такође је властелин -- крајишник, као заповедник крајишта, замењен в. којег поставља и замењује деспот по свом нахођењу.

У средњовековној босанској држави ова титула је имала нешто другачији развојни пут. Први пут је посведочена у повељи бана Матеја Нинослава из 1249 (в. Јуриша). У XIV в. в. је у босанској држави представник најугледније властеле и стоји на челу локалне управе појединих земаља (в. босански, в. усорски). После 1377. и проглашења краљевства број в. се увећава, а временом титула у појединим породицама постаје наследна и носе је старешине породице (Косаче, Павловићи, Војсалићи, Николићи, Клешићи), док остали чланови рода носе титуле кнежева. И у Босни се 1332. јавља титула великог в., а носи је Владислав Галешић. У XV в. најкрупнија властела и обласни господари носе титулу „војвода русага босанскога". Титула в. је присутна и у Зети Црнојевића. У XV в. влашке скупине су имале свог в. који их је предводио у рату. Тако је катун Храбрених давао в. Доњим Власима из рода Милорадовића, а 70-их година XV в. то је био в. Петар Стјепановић. После њега Турци су наметнули свог човека (Турчина) за в. Доњим Власима. То је у турској војсци била једна од нижих титула.

С. Мишић

За време османске владавине овим звањем означавани су управитељи вазалних провинција Влашке и Молдавије, скупљачи пореза које је именовала влада, као и управитељи поседа државних достојанственика и припадника царске породице. В. је, такође, најчешћи назив за племенског старешину у Црној Гори и Херцеговини од XVI до XIX в. Мада је биран на племенским скупштинама, достојанство в. постаје наследно у најистакнутијем братству. Титула се задржава и у време турске владавине, као ознака нижих војних старешина.

М. Маринковић

Звање в. се појављује у Првом (1804--1813) и Другом (1815) српском устанку. Додељивано је командантима нахијске војске. Често се за команданте војске више нахија и истакнутије устаничке представнике користио израз велики в. За време устанака у БиХ у XIX в. команданти одреда су имали звање в. На Мајској скупштини Срба у Сремским Карловцима 1. V 1848. граничарски пуковник Стеван Шупљикац је проглашен за првог в. Српске Војводине, који је октобра исте године постао врховни војни командант српских народних одреда.

Чин в. је у Србији установљен Законом о устројству војске из 1901. укидањем до тада највишег војног чина армијског ђенерала, уведеног 1900. и додељеног само некадашњем краљу Милану Обреновићу, команданту Активне војске за његове посебне заслуге у реформи Војске Краљевине Србије. Новим законом је предвиђено да у чин в. може бити унапређен ђенерал искључиво за заслуге стечене у рату. Прописано је да ознаке војводског чина буду истоветне ранијим ознакама чина армијског ђенерала. Новоустановљени чин в. oдговарао је чину маршала или фелдмаршала у другим европским армијама. Први је, 21. X 1912, у чин в. унапређен начелник Штаба Врховне команде ђенерал Радомир Путник, што је представљало посебан знак признања за његове заслуге у припреми војске за ослободилачке ратове и руковођењу операцијама Војске Краљевине Србије током Кумановске битке. Други у рангу в. у Војсци Краљевине Србије био је командант Друге армије Степа Степановић, који је у тај чин унапређен 20. VIII 1914. након успешно изведене Церске операције и протеривања аустроугарских војних снага са територије Краљевине Србије. За посебне заслуге у командовању Првом армијом током Колубарске битке у чин в. је 4. XII 1914. унапређен ђенерал Живојин Мишић. Командант Прве армије ђенерал Петар Бојовић постао је в. 13. X 1918. због посебних заслуга при пробоју Солунског фронта и успешном вођењу операција Прве армије за ослобођење Србије. Након I светског рата чин в. је задржан и у војсци Краљевине СХС/Југославије. Као вид посебне захвалности и пијетета, почасно звање в. додељено је и француском маршалу Франше д' Епереу, команданту савезничких снага на Солунском фронту. У периоду личне владавине краља Александра Карађорђевића (1929--1934) било је неколико безуспешних покушаја измене закона како би се чин в. и у миру додељивао за посебне заслуге.

Поред регуларног чина в., звање в. носили су и поједини обласни четнички команданти и команданти већих оперативних четничких јединица током Четничке акције (1904--1912), балканских ратова (1912--1913) и I светског рата (1914--1918). Током II светског рата (1941--1945) и поједини команданти Југословенске војске у отаџбини су, такође, имали то звање, али оно није било законски санкционисано.

А. Животић

ИЗВОР: Н. Радојчић, Законик цара Стефана Душана, Бг 1960.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Стара српска војска, Бг 1893; Ј. Томић, Прилози за историју Црнојевића и Црне Горе 1489--1536, Споменик СКА, 1909, 47, 2; К. Јиречек, Историја Срба, I, II, Бг 1952; С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Бг 1964; Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, I/1, Бг 1964; Историја Црне Горе, Тг 1970; Х. Шабановић, Босански пашалук, Сар. 1982; M. Z. Pakalin, Osmanlı Tarih Terimleri ve Deyimleri Sözlüğü, III, İstanbul 1983; Д. Јанковић, Српска држава Првог устанка, Бг 1984; С. Новаковић, Васкрс државе српске, Бг 1986; M. Бјелајац, Војска Краљевине СХС 1918--1921, Бг 1988; Војска Краљевине СХС /Југославије 1922--1935, Бг 1994; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; А. Веселиновић, Држава српских деспота, Бг 1995; Т. Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави, Бг 1996; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997; Р. Михаљчић, Владарске титуле обласних господара, Бг 2001; М. Ј. Милићевић, Реформа Војске Србије 1897--1900, Бг 2002; М. Милићевић, Љ. Поповић, Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 2003; M. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004; С. Ратковић Костић, Европеизација српске војске 1878--1903, Бг 2007; S. Mišić, „Territorial Division and Representatives of the Local Administration in the Medieval Bosnian State in 13^th^ and 14^th^ century", БИГ, 2010, 1; S. A. Somel, The A to Z of the Ottoman Empire, Lanham--Toronto--Plymouth 2010.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)