ВОДА

ВОДА, најпростије и стабилно једињење водоника и кисеоника, H−O−H. Најраспрострањеније је једињење на Земљи и ту се налази у сва три агрегатна стања. В. чини хидросферу у ужем смислу (океане, мора, реке, језера, баре, подземне в.), сачињава влагу земљишта, налази се у ваздуху (водена пара, облачне капи, магла), у облику леда и снега покрива поларне области и врхове високих планина, а хемијски је везана за многе минерале у Земљиној кори. Састојак је свих живих организама. Организам човека садржи око 72%, копнене биљке 50−75%, рибе око 80%, а алге 95−99% в.

В. у облику леда откривена је у репу неколико комета, затим на Марсу и на Венери, на неким од месеца Јупитера, Сатурна, Нептуна, Урана и Плутона, као и на месецу Земље. Сматра се да прстенови Сатурна садрже 20 до 30 пута више в. него што има на Земљи. Порекло в. на Земљи је вишеструко: 1) налазила се на материјалу од којег је настала Земља, 2) донесена је на кометама и астероидима који су се сударали са Земљом, 3) настала је кондензацијом водене паре из вулканских емисија, 4) ослобођена је из разних минерала, и 5) производ је фотосинтезе пурпурних сумпорних бактерија.

В. прекрива око 71% површине Земље. Највећи део в. је слан (океани, мора, слана језера), док само 2,6--3,5% спада у тзв. слатке в. код којих је укупни садржај свих соли испод 1.000 mg/L (поларни лед и ледници на планинама, подземна в., влага тла, слатководна језера, реке, водена пара у атмосфери, атмосферске падавине, облачне капи, текуће в., в. у живом свету). Под утицајем енергије Сунчевог зрачења успостављен је глобални кружни ток в., услед чега глобална расподела в. остаје практично константна. Квалитативно посматрано, кружни ток в. састоји се у следећем. В. прелази у ваздух у облику водене паре (испаравањем са водених површина, са копна, биљног покривача, емисијом из вулкана, дисањем живог света и из процеса сагоревања). Ваздушна струјања распоређују водену пару и облаке, хоризонтално и вертикално. Део водене паре на већим висинама се кондензује у облачне капи и ствара облаке. Из ваздуха који је у додиру са хладним површинама (вегетација, тло, кровови) део водене паре се кондензује стварајући росу или се смрзава у иње. Из облака падају атмосферски талози (киша, снег, град) на водене површине и на копно. Талог који пада на копно делом продире у тло, а други део се слива према речним долинама или испарава. Од талога који се инфилтрирао у тло део бива преузет коренима биљака, а други део остаје у тлу, као в. тла (влага), или се спушта ниже стварајући подземну в. Подземна в. се креће спорим подземним токовима, местимично излази на површину у облику извора из којих постају потоци и реке или подземно храни реке и језера. Део подземне в. настаје и инфилтрацијом речне или језерске в. Реке носе в. у мора и тиме се кружни ток в. затвара**.** Кружни ток в. утиче на кружни ток скоро свих елемената, стога доприноси и распростирању загађивача кроз све средине. Бројчани (количински) приказ кружног тока в. за неко подручје представља водни биланс тог подручја.

Значај в. и водни ресурси. Скоро све карактеристике планете Земље повезане су са кружним током в. Tако, климатске карактеристике и временске појаве зависе на сложен начин од в. (нпр. системи као голфска струја, амазонска кишна прашума, Сахара). В. је један од најважнијих чинилаца у обликовању површине Земље (нпр. алувијалне равни, ерозија, кањони, карст), а заједно са ваздухом најважнији је у хемијским променама површинског слоја. Океанска в. је услед своје алкалности најснажнији регулатор концентрације угљен-диоксида у ваздуху, што је противтежа глобалном загревању. Састав в. и њена количина одређују састав сваког екосистема. В. се уноси у тело пијаћом в., пићима и храном, а део в. се и ствара у организму хемијским реакцијама. Из тела се в. излучује мокраћом, фекалијама, знојем и дисањем. В. је, сем за одржавање личне хигијене и чистоће уопште, неопходна у пољопривреди, индустрији, производњи енергије. Многе површинске в. су важне саобраћајнице, пружају могућност за риболов и за рекреацију. Oко 40% светског становништва већ данас нема довољно пијаће в. прихватљивог квалитета. Последице тога су, пре свега, велика смртност деце од болести изазваних неисправном в. За развој привреде неке земље кључни су водни ресурси, водни биланс и квалитет управљања ресурсима. Водни ресурси представљају укупну, потенцијално употребљиву количину в. у једном подручју. У образовању водног ресурса неког подручја учествују непосредне падавине и доток из других подручја. Како се водни ресурси не могу битно повећати, то је њихово очување предуслов за покривање потреба за в. неког друштва. Годишњи доток в. у Србију је 162,5 милијарди m³, а укупни отицај је око 178,5 милијарди m³. Разлика од 16 милијарди m³ представља отицај домаћих в. По количини домаће површинске в. по становнику, од око 2.200 m³, Србија спада у сиромашнија подручја Европе јер се доњом граничном количином сматра 2.500 m³, која обезбеђује дугорочну самодовољност неке земље водним ресурсом. Просечна годишња количина падавина у Србији је 65 милијарди m³ или 734 mm по m². Укупна годишња количина захваћене в. (површинске и подземне) за све потребе у Србији је процењена 2009. на око 700 милиона m³. За снабдевање домаћинстава и индустрије око 70% в. обезбеђују подземне в. и капацитет тих изворишта је 670 милиона m³ годишње. За водоснабдевање у Србији нарочито су значајне алувијалне равни (седименти речних долина), које треба да буду заштићене. Још увек многе в. и њихове обале служе као средина за бацање отпадних материјала, чиме се смањује искористивост в. В. спада у обновљиве ресурсе, али зависно од хемијске природе загађења нека в. може дугорочно или неповратно да изгуби статус ресурса.

Структура течне в., аномалије, изотопни састав. В. је једно од највише изучених једињења. Структура чисте в. (која не садржи растворене супстанце) врло је сложена; постоји око 20 теорија. Било које растворене супстанце допунски усложњавају структуру в. јер оне ствараjу посебнe распоредe молекула в., а делом се и везују за њих. Од структуре в. и особина које проистичу из ње зависе многе појаве у природи. Као последица структуре, физичке особине течне в. одступају од теоријски предвиђених вредности, тј. в. показује низ аномалија. На пример, тачка кључања чисте в. би требало да буде на око -90 ^оС уместо на +100 ^оС; затим, густина в. је највећа (1,000 g/cm³) на 3,98 ^оС, a не код леда, тј. код чврстог облика, као што је код свих осталих супстанци. Како је лед лакши од в., он плива на в., а замрзавање в. почиње са површине, што омогућава воденим животињама да се током зиме повуку у дубље и топлије делове в. Поменуте, као и друге аномалије в. од великог су биогеохемијског и техничког значаја и од њих зависе и хемијски процеси у живим организмима.

Због постојања три изотопа водоника („обични" водоник H-1 или протијум, Н-2 или деутеријум, и Н-3 или трицијум, који је радиоактиван) и три стабилна изотопа кисеоника („обични" О-16, затим О-17 и О-18) постоји 18 врста молекула в. по изотопном саставу, од којих девет сачињавају в. у природи. Међутим, укупни садржај молекула в. састављених од тежих изотопа водоника или кисеоника у в. у природи је само реда величине 0,015% и специфичан је за сваку врсту в.; нарочито то важи за однос изотопа. Однос изотопа омогућава утврђивање порекла неке в., прецизна хидролошка, геохемијска и биохемијска истраживања, али и откривање фалсификата код комерцијалних пијаћих и минералних в., вина, сирева и др. Техничким концентровањем деутеријум-оксида добијају се тзв. тешке в. Имају велику примену у медицинским, хемијским и физичким истраживањима и у нуклеарној техници. В. састављена из велике количине трицијум-оксида зове се супертешка в. и радиоактивна је, па се примењује у нуклеарној техници.

Хемијске особине в. Треба разликовати хемијске особине саме (чисте) в. од хемијских особина које су последица присуства растворених супстанци. В. раствара многе супстанце и врло је активан реагенс. Киселине, базе и соли у воденом раствору разлажу се до одређене мере на јоне, а особине в. тада зависе и од растворених јона. Због садржаја јона, в. проводи електрицитет. Особина в. која зависи од количине растворених јона калцијума и магнезијума традиционално се назива тврдоћа в. Што је садржај тих јона већи, то в. троши више сапуна при прању а при кувању ствара већу количину талога (каменца), тј. тврђа је. Међутим, на техничке карактеристике в. утичу и анјони. Нова званична јединица тврдоће в. у Европи јесте mmol/L (милимол на литар) јона земноалкалних метала (мисли се на калцијум и магнезијум који су најчешћи). У Србији, као у већини европских земаља, пре тога је коришћен немачки степен тврдоће (^оdH): 1 mmol/L = 5,6 ^odH; или обрнуто, 1 ^odH = 0,1783 mmol/L. У техници се у многим земљама ипак још увек користе и старе јединице. Техничка подела в. према тврдоћи дата је у табели. Пример врло меке в. је кишница. Меке подземне в. настају у областима са гранитом, гнајсом или базалтом и могу да показују извесну радиоактивност.

Тврде в. настају у кречњачким, пешчарским и евентуално у хумусно-глиновитим областима. Код подземних в. тврдоћа може да се повећа под утицајем вештачких ђубрива (суперфосфат, кречњачка, посредно и азотна ђубрива). Тврдоћа ограничава употребљивост в. у многим областима, нпр. код производње водене паре, пива, примене у текстилној и у хемијској индустрији. За такве примене в. се мора омекшавати (јонска измена, обрнута осмоза, дестилација и др.). Постоје показатељи да тврда в. умањује ризик од обољења срца и крвних судова. Тврдоћа водоводске в. у Србији креће се у опсегу од мекe до врло тврдe, нпр. у Војводини је од 5 до преко 35 ^оdH, у Ивањици близу 6, у Нишу и Ужицу око 10, у Београду 9−18, у Краљеву око 26 ^odH.

Копнене површинске в. (извори, потоци, реке, канали, природна и вештачка језера, мочваре) кад нису сувише загађене, могу да садрже врло разноврстан живи свет. Лако се загађују и због тога је потребно да се заштите. Главни извори загађивања површинских и подземних в. у Србији су: (а) комуналне отпадне в., (б) индустријске отпадне в., (в) чврсти и течни отпад ван уређених депонија, (г) в. које се сливају са саобраћајница, (д) отпадне в. сточарства, (ђ) в. које се сливају са пољопривредних површина, (е) загађивачи донесени рекама из суседних држава. Једна од честих појава загађености површинских в. јесте еутрофикација (грчки: еу = много, добро; трoфе = хранити, храна). До еутрофикације (популарно: цветање в.) долази нарочито при малим брзинама тока и код језера. Огледа се у наглом развоју обиља алги и бактерија, недостатку кисеоника за дисање риба и њиховом помору. Еутрофикацију изазива превисока концентрација хранљивих састојака фосфата и евентуално нитрата (вештачка ђубрива, комуналне и друге отпадне в. богате поменутим једињењима). У површинским в. критична је већ концентрација фосфатног јона од 0,5 mg/L.

Mеђународна класификација квалитета в. заснива се на вредностима низа физичких, физичкохемијских, хемијских и биолошких карактеристика: класа I -- в. велике чистоће за све врсте употребе, за припрему пијаће в., гајење салмонида (представник: пастрмка), купање са највишим захтевима; класа II -- в. са умереним загађењем; погодна за спорт и рекреацију, сточарство, гајење ципринида (представник: шаран), прерадом се може добијати пијаћа в.; класа III -- јако запрљана в., погодна за наводњавање, за друге примене тек после одговарајућег пречишћавања; класа IV -- врло јако загађена в.; могућа одређена употреба само после испитивања и пречишћавања; трошкови пречишћавања су високи; в. ван категорије (вк): врло јако загађена, садржи једну или више отровних супстанци у концентрацији већој од граничне вредности за в. IV класе; од живог света може да садржи само неке врсте бактерија.

Алтернативно, у многим државама се квалитет в. изражава и знатно оперативније, индикатором квалитета в. Он се израчунава на основу десетак циљано изабраних карактеристика, најрепрезентативнијих за в. дате државе. У Србији се у новије време такође примењује такав индикатор, али он не узима у обзир релативно чести местимични садржај токсичних метала у в. Због тога овај индикатор у постојећем облику није довољно реалан за изражавање квалитета в.

Класификација в. у Србији. Веће реке у Србији треба, према Уредби из Службеног гласника СР Србије бр. 5 из 1968, да буду углавном у класи II квалитета. Сада припадају често вишој класи, тј. загађеније су (III или IV, или су између ових класа -- III/IV). На пример, просечно стање према међународној класификацији: Велика Морава III/IV, местимично III или IV, Дрина II, местимично II/III, Дунав углавном III, местимично II/III, III/IV, Западна Морава III, Јужна Морава III, III/IV, Канал Дунав--Тиса--Дунав III и IV, Сава претежно II/III, Тиса III, III/IV. У Србији су изграђена акумулациона језера, на којима се налазе хидроцентрале (→ Бране) или служе за снабдевање в.: Бајина Башта, Барје, Бачка Топола, Бела Црква, Бован, Бојник, Бор, Бресница, Власина, Врутци, Гараши, Грлиште, Грошница, Гружа, Дивчибаре, Завој, Златиборско језеро, Зворник, Кокин Брод, Крајковац, Лудош, Међувршје, Моравица, Овчар Бања, Палић, Потпећ, Придворица, Првонек, Радоиња, Сјеница, Ћелије. Квалитет в. у овим језерима сличан је оном код речних в. Свака в. има одређену, aли ограничену моћ самопречишћавања. Самопречишћавање се дешава у садејству бактерија, биљака, животиња, хидрохемијских и хидролошких чинилаца. Као резултат, смањује се концентрација неких штетних састојака. Међутим, за постизање постојане чистоће класе II потребно је да се в. заштите. Већ деценијама у Србији је хемијска стручност инспекцијских служби незадовољавајућа, а кад се виновници загађивања и открију, казне су још увек несразмерно ниске. Одговарајућим хемијским анализама може се идентификовати скоро сваки извор загађивања в.

Подземне в. се налазе испод површине земље, а изнад неког непропусног материјала (глина, стене). То је најважнија врста в. за водоснабдевање. Незагађена подземна в. је практично без патогених клица, али може да обилује специфичним живим светом. Главни извори загађивања подземних в. су инфилтрирајуће загађене в., затим атмосферске в. које пролазе кроз депоније отпада (процедне в.), као и примена вештачких ђубрива и пестицида. Квалитет подземних в. у Србији у приобаљу река (алувијалне равни) креће се у широком распону, од првенствено класе II или I, до местимично III, III/IV или вк. Најлошијег квалитета су подземне в. у Банату и Бачкој. Посебна врста подземних в. су термоминералне в. Одликују се специјалним саставом и релативно високом температуром. Зависно од састава, могу бити лековите, а због високе температуре могуће је њихово коришћење у грејању насеља.

Атмосферске падавине (киша, снег, град) спадају у најчистије в. у природи и од кључног су пољопривредног и водопривредног значаја. Ако ваздух кроз који падавине пролазе садржи значајнију количину гасова киселинске природе (оксиди сумпора и азота, хлороводоник), падавине постају неприродно киселе (pH је нижи од 5,6). То су киселе кише, кисели снег. Оштећују биљке, земљиште, грађевинске и текстилне материјале и изазивају бржу корозију метала. У Србији је распон pH кишнице 2008. био 3,2--9,0, а распон просечних вредности 4,0--5,7.

В. према техничкој подели су, на пример, пијаћа, минерална, дестилована, погонска, отпадна. Пијаћа в. је в. погодна за људску употребу, која испуњава одређене услове квалитета у погледу физичких, органолептичких, физичкохемијских, хемијских и микробиолошких карактеристика. Листу тих карактеристика утврђује свака држава, на основу препорука Светске здравствене организације. У том смислу је у Србији квалитет пијаће в. регулисан Правилником о хигијенској исправности в. за пиће (Сл. лист СР Југославије, бр. 42/98 и 44/99). Пијаћа в. добија се из тзв. сирових в. (подземне в., површинске слатке в., атмосферске падавине, морска в. или неке отпадне в.). Од хемијског састава сирове в. зависи комбинација поступака за прераду. Подземна и изворска в. су понекад непосредно употребљиве за пиће. Општа шема припреме пијаће в. из слатких в. приказана је на слици. Према потреби, обрада в. почиње аерацијом, тј. продувавањем ваздуха, кисеоника или озона.

Аерацијом се постижу оксидација и таложење нижевалентног гвожђа и мангана, одстрањивање вишка угљен-диоксида или других гасова, повишење концентрације кисеоника, делимична оксидација хуминских и других органских супстанци. Код површинских в. обавезно се примењује и флокулација, тј. хемијским средствима изазвано стварање таложивих пахуљица који са собом повуку многе неорганске и органске нечистоће. Скоро све в. се у неким фазама прераде процеде, најчешће кроз пешчана цедила, ради добијања бистре в., али и ради допунског биолошког пречишћавања. Са изузетком неких врло чистих подземних в., све се в. дезинфикују ради уништавања микроорганизама изазивача болести. За то се примењују хлор, озон, хлор-диоксид, хипохлорит и др. Последња фаза прераде в. најчешће јесте адсорпција (пропуштање в. кроз колоне са активним угљем), ради одвајања заосталих трагова органских супстанци, као и токсичних супстанци насталих дезинфекцијом. У разводну мрежу водовода треба пуштати в. прописаног квалитета. Из морске в. пијаћа в. се добија поступцима десалинизације (обесољавања): дестилација, електродијализа, обрнута осмоза и др. У неким крајевима света пијаћој в. се додаје одређена количина флуорида ради побољшања заштите зуба. Међутим, постоје и оспоравања ове праксе. Потрошња пијаће в. зависи од великог броја фактора. Оријентационо, одраслој особи треба око два литра дневно. Потрошња в. за све потребе, укључујући и припрему хране, одржавање чистоће насеља и поливање паркова, износи од 100 до више стотина литара на дан по особи. У Србији је та потрошња око 350 литара. Крајем прве декаде XXI в. око 63% становништва Србије (без АП КиМ) снабдевало се в. из јавних водовода, а 14% из локалних водовода. Индустрија се снабдева в. углавном из сопственог система. У неким државама се води расправа о томе да ли пијаћа в. треба да спада у тржишну робу.

Посебне врсте в. за пиће су минералне в. (стоне в. за пиће, стоне минералне в., лековите минералне в.) и вештачке пијаће воде („артифицијелне" в.). Вештачке (артифицијелне) пијаће в. добиjају се из површинских или подземних в. потпуном деминерализацијом (јонска измена) и затим додавањем чистих соли и угљен-диоксидa до жељеног јонског састава. Допунски се додаје кисеоник.

У тзв. „чисте в." спадају дестилована, бидестилована (двоструко дестилована), деминерализована (дејонизована) в. и суперчиста в. Дестилована в. добија се дестилацијом неке довољно чисте подземне или водоводске в. Може да садржи трагове полазних катјона и анјона, а садржи испарљиве органске супстанце из полазне в. и гасове из ваздуха. Деминерализована в. добија се најчешће јонском изменом, ређе обрнутом осмозом и по правилу је чистија од дестиловане в. Садржи трагове полазних катјона и анјона, разних органских супстанци из в. и из јоноизмењивачких смола, са којима је обрађивана, и микроорганизме. За производњу деминерализоване в. потребна је знатно мања количина енергије у поређењу са дестилованом в. и зато је током последњих деценија потиснула производњу дестиловане в. Деминерализована в. понекад долази на тржиште под називом дестилована. Области примене деминерализоване в. су нпр. производња водене паре за термоцентрале и топлане, у хемијској и фармацеутској индустрији, производњи пива. Суперчиста в. добија се сложеном технологијом, која поред дестилације или обрнуте осмозе обухвата и друге процесе. Користи се у фармацеутској и хемијској индустрији, хемијској аналитици, електроници.

Под погонском в. подразумева се в. која се припрема за одређену примену у енергетици, индустрији, пољопривреди, комуналној делатности. Хемијски састав погонске в. треба да буде у складу са њеном применом и креће се од квалитета мало загађене речне или подземне в. до суперчисте в.

Отпадне в. су в. које су коришћене за било коју сврху, а то су: 1) в. од хлађења, 2) комуналне отпадне в. (в. из домаћинстава, јавних зграда, радионица, трговинских радњи), 3) индустријске и пољопривредне отпадне в., 4) атмосферске падавине са чврстих површина (в. са улица, кровова, саобраћајница), 5) процедне в. (настају проласком атмосферских падавина кроз депоније отпада, непокривена складишта). Особине отпадних в. су у односу на в. у природи промењене, у негативном смислу. Услед својих састојака изазивају одређену еколошку штету у било којој средини. Састојци отпадних в. се према природи свог штетног дејства деле у четири групе: 1) супстанце које у пријемној в. (река, језеро, море) бивају микробиолошки оксидоване и тиме троше кисеоник неопходан воденом живом свету; 2) хранљиве супстанце (једињења фосфора и азота), изазивају еутрофикацију; 3) супстанце које поремећују животну заједницу пријемне в. (глина, било које суспендоване честице, соли, уља); 4) отровне супстанце, представљају општу опасност (јони тешких метала, већина синтетичких органских супстанци, неке бактерије, вируси, гљивице).

Модерна стратегија заштите животне средине од дејства отпадних в. заснована је на: смањењу стварања отпадних в., регенерацији састојака отпадних в. и обу- хватању што веће количине отпадних в. процесима пречишћавања. Регенерацијом састојака добијају се секундарне сировине, чијим се коришћењем могу делом надокнадити трошкови обраде отпадне в. На пример, регенерација хрома из отпадних в. галванотехнике, фенола из отпадних в. од хидрирања угља, влакна из отпадних в. индустрије целулозе и хартије.

Циљ пречишћавања отпадних в. јесте побољшање физичких, хемијских и биолошких особина до те мере да се в. може без штетних последица вратити у природни кружни ток в., а то је: (1) одвођење пречишћене в. у неку пријемну в.; (2) коришћење за наводњавање у пољопривреди; или (3) распрскавање по земљишту ради обогаћивања подземних в. Један од циљева може да буде и добијање погонске в. За пречишћавање отпадних в. примењују се физички, хемијски и биолошки поступци, у оквиру којих сe користе сви познати принципи раздвајања и/или разградње супстанци. Да би се пречишћавањем постигао горенаведени циљ, за сваку врсту отпадних в. потребна је одређена комбинација поступака, али се увек тежи да трошкови пречишћавања буду оптимално ниски. Од физичких поступака примењују се аерација, дестилација, екстракција, испаравање, обрнута осмоза, таложење, цеђење, центрифугирање, флотација. За хемијско пречишћавање карактеристично је додавање неких хемикалија. Поред флокулације која се најчешће користи, примењују се адсорпција, дезинфекција, електродијализа, јонска измена, неутрализација, оксидација, редукција, хемијско таложење. Кадгод састав отпадне в. и остали услови то омогућавају, примењује се бар у једној фази микробиолошко пречишћавање јер је то најјефтиније. Микроорганизми, аеробни (бактерије, плесни, протозое, алге, у присуству ваздуха или кисеоника) или анаеробни (бактерије, у строгом одсуству ваздуха) у потпуности или делимично разграђују биолошки разградљиве органске састојке отпадних в. Неопходно је присуство азотних и фосфорних једињења и есенцијалних елемената. Аеробни поступци су знатно бржи и углавном ефикаснији, док је једна од предности анаеробних поступака могућност истовремене производње гасовитог горива биогаса. Комуналне отпадне в. се најчешће пречишћавају микробиолошким поступцима. Споредни производ неких микробиолошких поступака је вишак активног муља (смеса микроорганизама, неразложених и адсорбованих супстанци). Он се, зависно од састава, прерађује у органско ђубриво (→ Вештачка ђубрива), у биогас, или се сагорева. Успешно поступање с отпадним в. зависи и од квалитета аналитичког праћења процеса пречишћавања. Процеси пречишћавања могу да буду извор загађивања ваздуха. У стамбено-комерцијалном сектору је у Србији 2007. евидентирано 380 милиона m^3^ отпадне в., од чега је пречишћавањем обухваћено само 14,4%, при чему је само део пречишћен до степена прихватљивог за уливање у пријемне в. Већина постројења за пречишћавање комуналне отпадне в. изграђена по општинама не раде, а код постројења која раде учинак је углавном врло лош. На јавни канализациони систем засад су прикључени станови од око 75% градског и око 9% сеоског становништва. У индустрији је настало 3.170 милиона m^3^ отпадне в. и од тога је пречишћавано 6,5%.

Европска повеља о в., донесена на Савету Европе 6. V 1968. у Стразбуру, садржи следеће ставове: 1) В. не познаје границе, в. је људски проблем. Без в. нема живота. Она је драгоцено добро, неопходно у свакој човековој делатности; 2) Слатководни ресурси в. нису неисцрпни. Неопходно их је сачувати, контролисати и ако је могућно повећавати; 3) Смањити квалитет в. значи угрожавати живот човека и осталих бића; 4) Квалитет в. мора се очувати до нивоа који предвиђа и задовољава посебне захтеве народног здравља; 5) Ако се в. по употреби враћа у природну средину, то не сме бити на штету других корисника, било јавних било приватних; 6) Одржавање одговарајућег биљног покривача, првенствено шумског, од велике је важности за очување водних ресурса; 7) Водни ресурси морају бити предмет инвентарисања; 8) Добро управљање в. мора да буде предмет плана озакоњеног преко надлежних власти; 9) Заштита в. тражи значајан напор у научном истраживању, у образовању специјалиста за јавне информације; 10) В. је опште наследство чију вредност морају сви познавати. Задатак свакога је да њоме економише и да је брижљиво користи; 11) Управљање воденим ресурсима мора се пре свега вршити у оквиру слива, а не унутар управних и политичких граница; 12) В. не зна за границе. То је општи извор који тражи међународну сарадњу.

Петар А. Пфенд

У религији. В. је један од религијских симбола, заснован на чињеници свеприсутности, због чега има средишње место у традицији многих народа. Она је нека врста комуникационог моста између овостране и оностране стварности. Став верника према в. одређен је Библијом. Она је предуслов живота, зато ју је Бог створио првог дана „и Дух Божји дизаше се над водом" (Пост 1,2), а потом природу (биљни и животињски свет) и човека на крају. В. је дар Божји не само човеку него целој природи, тј. и животињама и биљкама; зато је она општа својина човечанства, својина свих генерација јер свака генерација има задатак да је чисту остави својим потомцима.

У Старом завету в. је вишеструки симбол: среће и сигурности (Јез 47,1), окрепљења (Ис 55,1; Јн 4,14; Отк 22,17), моралног очишћења (Јез 36,25; 1. Пт 3,20-21), плодности (Бр 24,6; Пс 1,3). Слично гледиште постојало је и код народа Месопотамије. Сам Бог ословљава се као извор живе в. (Ис 17,3), у чијој близини живе побожни верници (Пс 1-3; Јер 17,8). Просута в. коју упије прашина означава ништавност живота (Пс 22,15), а текућа в. означава пролазност живота (2. Сам 14,14). Грешан човек упија у себе зло као в. (Јов 15,16). Жива, свежа, изворска в. симбол је Божјег благослова (Ис 12,3), што посебно важи за в. у пустињи и сувој земљи (Ис 41,17-20; 47,1-12; Отк 22,1-2).

У Новом завету в. као материја са натприродним својствима задржала је своју симболику. Христос је себе представљао као живу в. од које се не жедни (Јн 4,10.13), Он је извор живота, али и они који у Њега верују постају извор живота (Јн 7,37). В. крштења знак је новог живота (Јн 3,5; Дап 8,36), јер у чину крштења уз помоћ молитава служи тајанственом очишћењу од наследног греха и узрастања у нови благодатни живот (Јн 3,15; Еф 5,26) и тиме крштеног чини способним за пријем божанске благодати у тајни миропомазања и у читавом животу. Крштење које је обављао Јован Крститељ у в. реке Јордана слика је опроштаја грехова. Библија у слици живе в. види дело Светога Духа (Ис 44,3-4; Јн 4,10.13-14; 7,38-39), она и сузе назива в. (Јер 8,23).

Насупрот овим позитивним казивањима, в. се у Библији јавља и као симбол несреће и страшног гнева Божјег (Пс 18,16; Ос 5,10), што је очигледно у потопу, од када се в. схвата као несрећа и већином као суд Божји. В. потопа или уништавајућим в. долази суд (Пост 6; Отк 8,11). Библија упозорава да в. може да буде опасна и разорна стихија у време обилних киша и поплава (Пс 18,15; Јер 47,2; Ис 43,2). Отуда библијски израз „бити у воденим дубинама" значи страдање; „узмућено море" означава немир човека суоченог с непријатељским силама. В. символише несрећу, прогон, непријатељски упад и поробљавање (Пс 69,2; 88,17-18; Ис 8,7-8). Пресахли потоци и исушена река означавају казну Божју.

Библија помиње и бездане в., тј. силне водене масе испод површине копна (Пост 49,5). Стварајући свет, Бог је поделио в. на горње и доње (Пост 1,6), а њихова заједничка провала назива се потоп (Пост 7,11.17). У Новом завету бездан је место где су заточени демони (Отк 9,1.11; 17,8). В. је стална потреба, али и стална претња, тек у време другог Христовог доласка и стварања новог неба и нове земље нестаће опасности од в. (Отк 21,1). Због важности в. се освећује за употребу у цркви и у домовима, обавезно уочи Богојављења и на само Богојављење, на источни петак, изношење часног крста, за крсну славу и Васкрс.

Радомир Милошевић

У народним обичајима. Веома важан елемент у структури народних обичаја и веровања. Њена су својства вишезначна -- лустрациона, апотропејска, плодоносна, лековита. У Првој књизи Мојсијевој (Пост.1,7), другог дана стварања света, Бог раставља в. над сводом (небо) и в. под сводом (земља). В. је од самог почетка у веровањима и народним обичајима била граничник између доњег и горњег света. У традиционалној култури Срба и према народном схватању света, в. је третирана живим бићем па се сходно томе регулисало и понашање према њој. В. као течна, мокра опозит је статичном, сувом. Најраспрострањенија улога в. је у животном и годишњем циклусу обичаја. Она представља сам живот, али и границу између светог и профаног, зла и добра, нечистог и чистог. В. помаже лустрацији, она је апотропејон и помаже плодност. Сматрано је да је в. привремено станиште душа умрлих, али и простор у којем бораве нечисте силе (нпр. водени бик у ђердапским насељима или у насељима у близини Власинског језера). Према веровањима, поред в. (у воденици) често борави и сам ђаво, а поред језера и река бораве виле, змајеви. Код елементарних непогода в. чувана у кући се прекривала јер се веровало да се у њу може увући неко демонско биће. Чим се јединка роди, окупа се у в. у коју се додавала освећена в. из цркве или богојављенска водица. Све док беба не напуни 40 дана, купала се свако вече у в. у коју се стављала струка босиљка. Таква в. се није смела просипати на простор где се хода или на места која се сматрају нечистим, јер се детету могло нашкодити преко тек просуте в. Чином крштења (симболичног купања), очишћења од греха и поновног рађања дете је постајало легитимни члан заједнице. У свадбеном ритуалу невеста и младожења сваки код своје куће су се обредно купали у в. у коју су се стављали одређени магијски предмети. Сватови по повратку с венчања прелазили су преко корита са в. у коју су претходно морали да убаце новац. У погребном ритуалу покојник се симболично купа в. Док је покојник у кући, прекривао се суд са в., а када се изнесе из куће, в. се просипала јер се веровало да у њу може ући покојникова душа. У североисточној Србији и јужном Банату стара жена и девојчица носе и изливају подушну в. до 40 дана, а потом се за све покојнике в. излива на Велики четвртак. У североисточној Србији веровало се да се на „онај свет" прелази преко в. У народу је распрострањено мишљење да на „оном свету" влада жеђ, па је в. потребна покојницима.

У готово свим годишњим обичајима в. је неизоставни елемент. Распрострањено је веровање да се у поноћ на Богојављење све текуће в. зауставе и претварају у вино. Богојављенска водица донесена из цркве на Богојављење има посебно исцелитељско својство и чува се уз кућну икону. У обичајима пролећног циклуса најзаступљенији су ритуали са в. о Ђурђевдану. На Цвети су се в. прскали укућани по повратку из цркве (Бачка, Срем), на Васкрс се умивало в. у коју је потопљено црвено јаје за здравље и напредак; други дан по Васкрсу у северним крајевима Србије, у Војводини, момци су поливали в. девојке, а оне њих трећег дана. У југоисточном Банату у четвртак пред Духове изливали су „духовску" или „средњу" в. за све покојнике у породици, једном дневно по изласку Сунца. У Павлишу „духовку" в. доносе у девет кућа. Негде такву в. изливају у башту на цвеће, а негде се окупе старије жене и изливају у реку. На Духове, у североисточној Србији на празник Русалија, веровало се како се сједињују три елемента: в., плодност и покојници. В. се излива на додолу у обредима за кишу. У југоисточној Србији људе су симболично бацали у реке како би изазвали кишу, што неки тумаче као остатке људских жртава намењених в.

Према народном веровању в. може бити „неначета", прва јутарња в. која се доносила у кућу пре сванућа за мешење култног колача на Божић, Васкрс, крсну славу. В. омаја, она која се одбија од воденог кола у покрету и, према веровањима, поседује чудотворно својство -- може бити лековита и узима се са разних лековитих извора у близини светих места и манастира. Чудотворна моћ в. нарочито се везује за изворе везане за Пресвету Богородицу и Св. Петку. Верује се да је в. с извора, водица (са култних места) и бунара посвећених Богородици и Св. Петки лек за очи, да поседује исцелитељску моћ и помаже нероткињама (капела Св. Петке на Калемегдану у Београду, Црква Св. Петке у манастиру Фенеку, капела Св. Петке у Вогњу итд.). Веровања у лековиту и исцелитељску моћ в. присутна су у свим културама и религијама света и старог су порекла. В. се у празничне дане дарује посебно умешеним култним колачима, кравајима, поскурицама, венцима, цвећем тако што се такви предмети бацају низ реку (јужни Банат, доњи Срем). Стајаће в. попут оних у бунарима дарују се металним новцем. Све је више учестала појава да се новац убацује у декоративне фонтане, као нпр. приликом посете Сталној поставци у Етнографском музеју у Београду, где се налази копија чесме из манастира Дечана. Како је в. кључни животни ресурс, њено искоришћавање је у традиционалној култури било регулисано строгим обичајно-правним нормама. Традиционално регулисање коришћења в. најраширеније и најкомплексније је било у јужној и југозападној Србији и у северној Црној Гори. Обичајно-правним нормама регулисано је натапање усева (наводњавање) и употреба в. за млинове. Тако су и за натапање и за млинове постојали „обреди" (редови, редоследи), а тзв. захватање воде зависило је од величине земљишта или од величине удела у млину. Обичајно-правним нормама регулисани су и градња и употреба јазова -- канала за спровођење в.

Весна Марјановић; Милош Матић

У усменој књижевности. В. је у фолклору дефинисана преко функција које има у миту, обреду и књижевности. Митско кодирање. Трагови мита најлакше се препознају у живој и мртвој в. која се често јавља у бајкама, а нешто ређе у епици и предањима (нпр. о закопаном благу). Могуће је претпоставити да вуче порекло из античког концепта в. сећања и в. заборава који је, захваљујући Платону и хеленистичкој усменој мистичкој традицији, стабилно пренет у средњи век и потом у нова времена. И песме и приче знају, међутим, и за „в. заборавну" (в. трусовину -- Ропство и женидба Јакшића Шћепана, Вук II, 95; в. заборава -- Предојевић кнез и његов братић Никола, Српске народне приповетке, 148), те је такође могућа и друкчија етиологија мотива живе и мртве в. у усменој књижевности. За разлику од античке традиције где в. заборава (ако се попије) враћа душу у нови циклус реинкарнација, а в. сећања је ослобађа обезбеђујући јој бесмртност и право да борави у друштву хероја и богова, „в. заборавна" наших песама и прича има сасвим свакидашњи карактер. У песми је она просто в. „натруњена", како јој и име каже: „Под пазухо боцу трусовине, / У коју су биља од планине; / Е сам чуо, казивали су ми, / Да то јесте вода заборавна: / Ко с' умије и ко се напије, / Своја ће му вјера омрзнути, / Заборавит' своју породицу" (Вук II, 95). У причи, сврха испијања трусовине још је више сужена, а породица и вера концентрисани у лику мајке: „Када тамо дођеш [у Стамбол], донијеће ти воде, коју ако попијеш, ти ћеш своју заборавит мајку..." (Српске народне приповетке, 148). Јединствено својство живе в. (или в. живота) јесте да враћа из мртвих, у ком случају њена употреба чини кулминацију радње, разрешава сукобе међу ликовима који се гомилају током развоја сижеа и води срећном крају. Понекад се поентом сматра тек довођење у посед обе врсте в. -- и живе и мртве, нпр. кад царева кћи полије пса „в. смрти", он угине; кад га полије „в. живота", он оживи (Српске народне приповетке, 34). Место на којем се оваква в. може наћи већ само по себи има митске црте: „Видиш ли онај велики бријег и на њему ону велику ватру? На брегу, иза велике ватре теку в. живота и в. смрти." (Српске народне приповетке, 34). Најчешћи држалац живе в. је неки женски лик, људски или демонски. У епици, међутим, жива в. има сасвим тривијалан смисао и увек означава здраву, текућу в. добру за пиће (доста траве, доста воде живе, КХ II, 75). Занимљиво је да се мртва в. изван бајке ретко кад укључује у радњу. Епске песме, и кад је помену, потпуно мењају њено порекло и намену. У песми Предраго је прескупо (Пјеванија, 169), на пример, мртве в. су, претпоставља се, хладан зној (који се још зове и мртвачки). У начелу, епска мртва в. је знак тешке болести -- душевне или телесне: „Од јада га забољела глава, / И мртва га вода спопанула" (Вук IX, 31). У в. несумњивог митског порекла спадају још и: жута (блатњава) в. из предања о крају света, у којој земља почива на леђима четири бика (црном, сивом/жутом, белом и црвеном) који стоје у жутој в. Кад буду поклецнули, десиће се нови потоп и „пошљедња времена"; таква је и в. Калаџијнска (Јован и дивски старјешина, Вук II, 8) која враћа вид ископаним очима; в. Ступница, која одваја свет црног Арапина од белог света и „није здрава по јунаке" (Јакшићима двори похарани, Вук II, 97), чиме подсећа на антички Ахеронт; в. аџијазма и друге нарочите в. које лече. Таквог је порекла свакако и мутна језерска в. која се провали испод тела великих грешника, рецимо испод младе Павловице у песми Бог ником дужан не остаје (Вук II, 5) као казна послата од Бога са доказима Павловичине кривице: „Ђе је она сама собом пала, / Језеро се онђе провалило, / По језеру вранац коњиц плива, / А за њиме злаћена колевка." Овај се поступак у епици примењује (као и у античкој драми Deus ex machina) при кажњавању грехова који превазилазе људску компетенцију. Сасвим другој врсти в. са пореклом у миту припадају вилинска језера, нпр. у песми Марко Краљевић и вила бродарица (МХ II, 2): „Ал се чувај замутит језеро; / На њем спава бродарица вила, / Острвац јој по језеру плови. / Жље јунаку, који је пробуди / И који јој замути језерце, / Јер узима тешку бродарину: / Од јунака обе очи црне, / А од коња све четири ноге." У тумачењу овог топоса језеро се лако изједначава са граничним прелазом ка оном свету, а вила са чуварем прелаза (упоредити такође приче код Чајкановића Петар бега од смрти, Златна лађа, Пепелко 36, 65 и др.). У том својству, као нечиста, стајаћа в., она је и ексклузивно средство кажњавања. За разлику од језера које готово да и нема позитивне конотације, море има амбивалентну природу па може да се јави и тако (исто као језеро), и као чисти елемент старији од праисконског греха који не прима у себе остатке великог грешника.

Обредно кодирање. У обреду в. се јавља у три значењске равни: као део обреда, као део текста који прати обред и као елемент књижевног текста који описује или на други начин користи обред. Други случај се најчешће јавља у лирици, а трећи у епици.

Лирске песме које прате обред везан за в. или манипулацију в. (додолске, ђурђевданске, богојављенске, водичарске итд.), иако имају сопствену поетику и могу се сматрати посебном књижевном врстом, ипак остају уско везане за одређену, врло важну намену: да подрже обред и да му обезбеде делотворност („Ми идемо преко села, / ој додо, ој додо ле! / а облаци преко неба / Облаци нас претекоше / ој додо, ој додо ле! / жито, вино поросише / ој додо, ој додо ле!"). Без обзира на коначну хришћанску редакцију, њихова је основа паганска и рачуна на дејство магије речи и имитативне магије у постизању циља обреда.

Епика у обредном кодирању в. може да премоделује већ готове обредне садржаје, као што је познат и у литератури добро описан обред помана -- изливања в. и давања из руке на Велику среду, Велики четвртак и у другим приликама. Током обреда, који има више фаза, дарови за мртве (посебни, шупљи колачи, свећице, цвеће и новац) спуштају се у текућу в. (обично поток) јер се верује да ће их она однети у море (које је једна од најранијих представа доњег света, трајног боравишта мртвих). Судови у којима су донете понуде затим се напуне в. из потока и, на повратку кући, сваком намернику се нуди „из руке" да попије за душу покојника. Таква се в. по правилу не одбија. Епска песма Јакшићима двори похарани (Вук II, 97) може послужити као изузетно добар пример обраде овог обичаја. У њој, браћа Јакшићи трагају за сестром коју је отео црни Арапин и одвео је у свој „вилајет". Дмитар, наиђе на в. Ступницу и на њој добија обавештење да му је сестра у дворима: „За онијем агом Арап-агом,/ Когођ путем кроз чаршију прође,/ Она носи студену водицу,/ Она поји по путу путнике,/ А за здравље двају браће своје." Одговор на питање зашто сестра обавља обред „давања воде из руке" за живу браћу, будући да је обред недвосмислено намењен мртвима, лежи у непогрешивој епској логици стављања слике у доњи свет -- свет мртвих, где се по добро познатом закону јукстапозиције све дешава обрнуто, па се в. из руке има давати за живе. Друга врста епске интерпретације в. као значајног чиниоца у одређеној врсти обредног понашања, може се наћи у песмама о јуначким женидбама, нарочито у групи песама везаних за Иву Сењанина (Вук VII, 12, 13; Вук САНУ III, 35, 38). Река Тиса, мирна на одласку сватова по девојку, испречава се као водена стихија на повратку сватова са невестом: „ал је пуста Тиса устанула, / ударила вода у брегове / вода носи борје и јаворје, / страшно ли је очима гледати, / а за газа ни помена нема" (Вук VII, 13). Тај је преокрет песми био потребан да би у оквиру свадбене драме могао до пуног изражаја доћи чин иницијације младенаца в. (невеста спасава младожењу из бујице у коју нико од сватова није смео да уђе), те тако искупљује читаво сватовско друштво.

Књижевно кодирање. В. је, због својстава да тече, да стоји, да чисти, да носи, спира, ваља, да је истовремено и мирна и стихијска, али пре свега да је неопходна за живот, лако ушла у све паремичке облике, будући да је њихова улога у фолклору првенствено прагматичка -- у пословице (Вода и ватра су добре слуге а зли господари; Вода не пази кумства ни пријатељства; Вода свашто опере до погана језика / црна образа), у клетве (Вода ти стала! Вода га однијела!), изреке (Воду у авану тући), прогностике (Водокрште, зими око прште). Паремијска поетика не допушта развијање других својстава елемената (митских, обредних и сл.), те ниједна од надграђених особина в. није искоришћена у овој врсти. Овај недостатак у потпуности је надокнађен у басмама. Из досад наведених примера се могло видети како књижевни код преузима грађу већ обрађену у неком другом коду. Има, међутим, примера у којима је претходно кодирање или сасвим изостало, или је толико старо и дубоко постављено да се не примећује. Такав је случај, рецимо, са неким лирским песмама неодређене намене, које се стога најчешће сврставају у необредне, или „љубавне и друге песме" нпр.: „Игличе венче над воду цвета, / над воду цвета, над воду вене, / над воду вене, над воду спада" (Карановић 1996, 63). Епске песме, напротив, могу од историјских догађаја да направе митски, односно да обичној, природној појави припишу митска или магијска својства. То је редован и очекиван поступак у оквиру епске поетике. За пример могу послужити песме о грађењу великих мостова (ћуприја) -- на Неретви (ЕР 155) и на Дрини код Вишеграда (МХ I, 36), грађењу градова као што је Скадар на Бојани (Вук II, 26) и сличних где в. тражи људску жртву не би ли грађевина опстала: „Краље гради, вила обаљује, / не да вила [која је у Бојани] темељ подигнути, / а камо ли саградити града" (Вук II, 26). У најстаријој од ових песама, броју 155 из Ерлангенског рукописа, водена стихија се умири кад добије жртву у новцу, која је позната као замена за људску: „три пута благо заграбио / три пута гроша и дукатах / пак је баца у воду Неретву / јер је вода мутна и помамна / и онда се вода уставила" (22--26). На известан начин у ову групу в. спада и река из Вукове бајке „Усуд" која не може имати рода (риба и другог живог света) док не прогута човека. Посебан случај епске манипулације мотивом в. је светачко чудо које се може испољити на два начина: као последица деловања одређеног свеца и као последица његовог неправичног погубљења -- као у песми Московски дарови и турско уздарје (Вук III, 15) где старац патријар износи турском цару следећи аргумент: „Не губи ме на мору сињему / Јер ће за мном обратит' вријеме / Устануће мора и језера, / Потопиће лађе и галије / И сву земљу на четири стране." Последице активног светачког чуда нису ништа мање упечатљиве, рецимо у песми о Св. Сави Јерусалимском (Вук II, 11) и варијантама о Нику патријару (Вук III, 12) и о Св. Сави Српском (Вук III, 13, 14): „Онда стаде Нико патријаре, / Ману крстом на четири стране, / Устави се на истоку сунце, / А и сјајан мјесец на западу; / Пресушише воде шедрвани, / Устави се Шарац вода ладна, / А потресе земља по Стамболу" (Вук III, 12). Најзад, као типични епски топоси, јављају се многобројна зелена, мутна и бистра језера на која се иде у лов на утве златокриле, разне в. по имену Дунај (тек у малом броју случајева везане за стварну реку тога имена), в. у којима бораве змајеви и аждаје (у бајкама и епским песмама), из којих долазе рисе (златне) рибе са чудесним својствима, смрдљиве в. на граници међу световима („Отац и његове кћери", Српске народне приповетке, 48) и др. Епика уз то посебно драматизује мотив одласка за гору на в. подржавајући недвосмислен статус горе као места прелаза и в. као локуса који појачава то дејство. Као јединствен за епику овде се, међутим, може издвојити њен виталистички принцип релативизације смрти као коначног прекида комуникације живих са мртвима. Један од најуспелијих примера те врсте, а везан за в., јесу стихови из Ерлангенског рукописа бр. 94: „Да копамо Шиму Латинина / на бјелилу украј мора сиња / гди дјевојке бијело платно бијеле; / да копамо Ђуру Даничића / на скели мору дебеломе / гдино се саста дванаист друмовах, / гди је скела Турком и Латином, / куд пролази бисер и камење."

Мирјана Детелић

ИЗВОР: „Водопривредна основа Републике Србије", Службени гласник Републике Србије, 2002, 11; Извештај о стању животне средине у Републици Србији, 2003. и 2004, Министарство науке и заштите животне средине, Бг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, Српске народне приповетке, Бг 1927; Т. Р. Ђорђевић, „Белешке из наше народне поезије", ППНП, 1935, II/1; С. Вукосављевић, Сеоске уредбе о водама, Бг 1947; J.-P. Vernant, Mythe et pensée chez les Grecs, Paris 1965; В. Ст. Караџић, Српске народне пословице, СДВСК, IX, Бг 1965; „Жива вода", Православни мисионар, 1968, 3; В. Ст. Караџић, Српске народне приповијетке, Бг 1969; В. Чајкановић, Мит и религија у Срба, Бг 1973; В. Николић Стојанчевић, Врањско Поморавље, Бг 1974; Љ. Раденковић, Народне басме и бајања, Ниш--Краг.--Пр 1982; Т. Ђорђевић, Наш народни живот, 2 (V), Бг 1984; Д. Виторовић, Хемијска технологија, Бг 1990; М. Детелић, Митски простор и епика, Бг 1992; З. Карановић (прир.), Антологија српске лирске усмене поезије, Н. Сад 1996; М. Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Н. Сад 1996; E. Mazor, Chemical and Isotopic Groundwater Hydrology: The Applied Approach, New York 1997; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, Српски митолошки речник, Бг 1998; Б. Далмација (ур.), Контрола квалитета вода у оквиру управљања квалитетом, Н. Сад 2000; A. Morbidelli и др., „Source regions and time scales for the delivery of water to Earth", Meteorites and Planetary Science, 2000, 35, 1309; М. Ђекић, Водице у Војводини, Бг 2001; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; R. Ludwig, „Water: From Clusters to the Bulk", Angewandte Chemie, Int. Ed., 2001, 40(10), 1808; Љ. Стошић, Речник црквених појмова, Бг 2006; С. Зечевић, Српска етномитологија, Бг 2008.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)